Najuspešniji sportski radnik: prof. dr Dragan Toskić

Bivši džudista, trener i profesor dr Dragan Toskić, nedavno je poneo priznanje “Najuspešnijeg sportskog radnika za 2022” , koje mu je dodelio Sportski savez grada Kruševca. Povodom toga, iskoristili smo priliku da razgovaramo s njim ne bi li se na što bolji način predočili rezultati, uspesi i zasluge profesora Toskića u kruševačkom i nacionalnom sportu. Razgovarali smo o tome koliko mu znači ova nagrada, kao i o mnogim pojedinostima i temama iz njegove bogate karijere u vezi sa  borilačkim i sportom, uopšte.

Prof. Toskić u sportu je neprekidno 53 godine. Za to vreme, prošao je sve sportske faze, koje se mogu proći. Od 1970 – 1977. bio je takmičar, osvojivši medalje u svim uzrasnim kategorijama na svim nivoima. U toku takmičarske karijere, na zvaničnim šampionatima osvojio je tri zlatne, jednu srebrnu i četiri bronzane medalje.

Od 1978 – 1993. radio je kao trener u džudo klubu „Kruševac“. Za vreme trenerskog rada, njegovi takmičari osvojili su 184 medalje na zvaničnim prvenstvima, i to u zemlji koja je tada brojala 23 miliona stanovnika. Od 1994 – 1997 u džudo klubu „Kruševac“ obavlja funkciju šefa stručnog štaba i rukovodioca svih takmičarskih selekcija.

Od 1997., pa sve do današnjih dana, a to je punih 25 godina, predsednik je džudo kluba „Kruševac“. Na toj funkciji sportskog radnika, takođe, postiže zapažene rezultate. Džudisti „Kruševca“, pod njegovim rukovodstvom osvojili su 117 medalja na zvaničnim prvenstvima. Pored toga, značajan doprinos dao je u promociji, kako kluba, tako i samog grada Kruševca u zemlji i inostranstvu.

Što se tiče profesionalne radne karijere, doktor je nauka iz oblasti fizičke kulture i  profesor u penziji. Autor je mnogobrojnih radova, a neki su mu objavljeni i u jednom od najuticajnih svetskih naučnih časopisa u oblasti sporta i fizičkog vaspitanja „The Journal of  Strength and Conditioning Research“. Svih pet knjiga koje je objavio, koristile su se u nastavi na Fakultetu za sport i fizičko vaspitanje u Leposaviću. Pored ovih pet knjiga, 2022. godine objavio je monografiju džudo kluba „Kruševac“, kapitalno delo značajno ne samo  za klub, već i za kruševački sport i za džudo sport u Srbiji, jer je klub ove stare japanske veštine u Kruševcu osnovan još 1969., bivajući jedan od najstarijih klubova u zemlji.

Koliko Vam znači ovo priznanje?

– Sve nagrade znače. Najviše se prepoznaju sportisti i treneri, tako i treba u sportu, ali da nema sportskih radnika, ne bi bilo mogućnosti za rad. Meni je svakako drago da je moj rad i delovanje prepoznato ovim priznanjem.

Koja je uloga sportskog radnika?

– Zavisi od kluba. Ako ste predsednik Real Madrida, onda je vaša uloga da paradirate, da šetate, ali, šalu na stranu. No, u malim klubovima (kao što su boks, džudo, atletika) kako ih ja uslovno imenujem, uloga sportskog radnika je univerzalna. Da obezbedi uslove za rad, sredstva za takmičenje, doslovno sve, osim trenažnog procesa.

Poznato je da ste svestrana ličnost po pitanju sporta, bili ste izvrstan rukometni golman, odličan plivač, ljubitelj ste, kako kažete basketa, ali postavlja se pitanje zašto ste najdublje zagazili u jedan težak borilački sport poput džudoa?

– Duga je to priča. Uglavnom, moji staratelj je bio vojno lice, pa smo iz Zadra prešli u Kruševac. Tada sam imao petnaest godina. Nepoznata sredina za mene tada. Niko te baš ni ne voli kad dođeš sa strane. Krenuo sam bio rukomet da vežbam, ali sam se nekako tu osetio nepoželjnim i onda sam svu svoju energiju kanalisao u ondašnji džudo klub. Za samo tri meseca, uspeo sam da savladavam mnogo iskusnije i starije sparing partnere. Video sam da mi dobro ide i nastavio sam predominanto da se bavim džudoom.

U borilačkom sportu nema prevare. Tu ne može da se igra na kartu „tatin i mamin sin“, je l’ tako?

– Tačno tako. To nije fudbal, pa će neko umesto tebe da trči ili tenis, tu niko neće da te tuče. U borilačkim, individualnim sportovima, ako nisi spreman, možeš da platiš visoku cenu. Nema tu nije mi dan, nisam raspoložen. U boksu  ti razbiju nos, u džudou i rvanju da te bace na glavu itd. Samo kvalitetan i uporan rad te dovodi do uspeha.

Kakva su vaša iskustva u predavanju džudoa i samoodbrane studentima na fakultetu, a kakva, recimo, vežbačima ili deci koja nisu u obavezi da ga praktikuju?

– Bio sam trener i univerzitetski profesor. Odmah da kažem, teže je raditi sa decom. Studenti su zreli ljudi, da ne kažem, moraju da slušaju i tu nemaš problema, ali sa decom je druga priča. Za trenerski posao moraš da se rodiš. Naučićeš ti sve principe, metode, ali ako nemaš smisla, nemaš volje. Deca znaju da budu jako naporna kad je u pitanju disciplina. Lako je biti trener prvog tima, a pogledaj na primer školicu fudbala. Svima je jasno gde je teže raditi. Mlađim uzrasnim kategorijama treba predočavati sve, od tehnike, koordinacije pokreta, do uveravanja da treba da vežba redovno itd.

Šta je bitnije u džudo sportu, talenat ili uporan rad?

– Rad, definitivno. Nikakav talenat ne može zameniti treninge šest puta nedeljno, dva puta dnevno. Talenat dolazi do izražaja u mlađim kategorijama, do juniora, otprilike. Od te kategorije, sve je to  crnački rad, kolokvijalno rečeno.

Je l’ ste imali neku tzv. „specijalku“ u džudou, neku omiljenu tehniku koju ste često plasirali u borbi?

– Moja specijalka je bila Harai goši i Uči mata. To rade ljudi sa dugim rukama i nogama. Ipon soei nage rade mali ljudi. U ovom sportu svaka konstitucija može sebe da nađe.

Zašto u najbrže rastećem sportu MMA-u dobro prolaze sportisti koji se bave hvatačkim borilačkim sportovima poput džudista i rvača?

– Udarački sportovi jesu atraktivni i za svako su poštovanje, ali većina borbi se završava u klinču, tu dolaze do izražaja rvačke i džudo tehnike. Razna bacanja, zadržavanje protivnika na pod, kao i poluge i gušenja koje primoravaju protivnika na predaju. U mma sportu, moraš da znaš sve, ali ja bih dao tu prednost ovim hvatačkim borilačkim sportovima, naročito zbog rvanja uz žicu.

Koji trenutak iz karijere, bilo takmičarske, trenerske ili karijere sportskog radnika biste posebno izdvojili?

– Ima mnogo lepih trenutaka u mojoj karijeri, ali bih izdvojio 2000. godinu kada sam uspeo u Kruševac da dovedem sedamdesetak džudista i preko stotinak roditelja na sedmodnevni seminar koji sam vodio u vreme kada je naša zemlja bila pod sankcijama. Bila je to prava mala senzacija, i to ne samo za grad Kruševac, već i za celu Srbiju.

Pošto se bavite mnogim aspektima sporta i kondicije, šta biste preporučili našim čitaocima po pitanju zdravlja?

– Mnogo toga se promenilo po pitanju zdravlja. Nešto što se smatralo zdravim, sada nije. Eto, zamenite biljna rafinisana ulja, svinjskom mašću kad je u pitanju prženje i hodajte svaki dan po 5 kilometara. Mi smo anatomski stvoreni za kretanje, a na Lomonosov univerzitetu kažu da je to dovoljno da unutrašnji organi se bolje prokrve i bolje rade.

Viktor Milojević

Foto: krusevac.ls.gov.rs