Na današnji dan: Uz 101. rođendan našeg Čkalje od Balšićeve

U Kruševcu je rođen 1. aprila 1924. godine čudesni Miodrag Petrović Čkalja, jedan od najvećih komičara Evrope. Starije, ali i mlađe generacije, pamte ga po antologijskim ulogama iz brojnih serija i filmova

Rođen je na Svetski dan šale i još u ranom detinjstvu iskazao je talenat da komšije u Balšićevoj ulici podno Lazarevog grada dobro zabavi.

Nikada u prizemnoj kućici i kruševačkoj Balšićevoj ulici nije vladala čamotinja. Niko nije bio mrzovoljan. Niko se nije žalio na neimaštinu i tegobe. Svi članovi porodice Petrović umeli su i da se našale i da zapevaju. A kada bi pred veče sedeli pred kućom na klupi, prilazile su im i komšije, da se slatko nasmeju veseljaštvu građanina Čede Petrovića, koji je dosetke i viceve sipao kao iz rukava

Često se tom gotovo pa mitskom ulicom orila i razdragana pesma. Nju bi smenjivao smeh, smeh bi utihnuo ukoliko se nadugačko i naširoko pričalo o običnim stvarima, ukoliko su se zajednički pretresale domaćinske, roditeljske i kakve sve ne brige i problemi. Zajednički su se delile i sreće i nesreće, klale su se svinje, slavilo se, gostilo i gladovalo, ćutalo i trpelo, rađalo i umiralo.

Deca iz ulice su rasla, svi jedan drugom do uveta, stasali su i za školu. Porodica Petrović priredila je intimno slavlje kada se njihov Mile upisao u prvi razred osnovne škole. Sada je gasna lampa u životu Čkalje igrala još važniju ulogu. Pokraj nje pisali su se domaći zadaci, sricana su prva slova, pročitane prve knjige. Njena svetlost otkrivala je još raznovrsnije i živopisnije svetove, u koje je valjalo poći razrogačenih očiju i detinjskim ushićenjem. Aladinova čarobna lampa!…

Jednoga dana, Miodragov školski drug Jeftić, iz Kukljina pored Kruševca, gledajući ga onako suvonjavog i štrkljastog, uzviknu:

– Pa ti si, bre, Mile, Čkalja, ja što ti kažem!

– Čkalja, Čkalja, Čkalja, zagrajaše i ostali, i tako Miodraga Petrovića više niko nije zvao po imenu. Od tada je ostao – Čkalja.

Otac je pre rata bio sluga, te je tako za vreme izbora išao po okolnim selima i agitovao za svog gazdu kako bi pobedio na izborima. Gazda mu je tada davao pola čuvene petstodinarke, kojom je mogao da kupi u tadašnje vreme dve krave. Ako bi neko od seljaka obećao da će glasati za njegovog gazdu, otac bi tada dobijao i drugu polovinu petstodinarke. Zanimljivo je to da mu je gazda tu novčanicu zapravo cepao, pa bi otac kasnije spojio kraj s krajem i zalepio novčanicu. – Sine, u životu budi sve, samo nemoj da se baviš politikom, savetovao je otac Miodraga koji je kretao put Beograda.

Valjda je otac popio i za mene

Urnebesnu priču o dedi, rekonstruišući očeve priče iz detinjstva, svojevremeno je za navine napisao unuk i imenjak Čedomir:

„Deda je bio radikal kod Nikole Pašića. Kada Pašić izgubi, izgubi i deda posao i guli se proja dokle god se Pašić ne vrati na vlast. Bio je trošarinac. To je bila neka vrsta carine. Naplaćivao je porez ovima što su ulazili kolima u Kruševac da prodaju svoju robu. Bilo je i Ciga, koji su uvek kukali: – Nemo Čedo molim ti se… nemo od nas Cigani. Imam sitnu decu, ne znam ni koliko ih ima. Nemo na nas sirotinju… pusti da prođem, da ne platim, bog da te čuva i tebe i sve tvoje, i živinu i da ti rodi sve što imaš…

Deda se smeška: – Šta da mi rodi? Onih deset metra kukuruza! Ajde prolazi, al polako da ne vide drugi. I tako je deda puštajući sve Cigane da prođu a da ne plate ništa, postao ciganski kum.

Kada dođe maj i Đurđevdan, Cigani dođu kolima sa konjima po dedu. Uvek povede i mene, a majka i sestre ostanu na kapiji i mašu nam. Obučemo najlepše što imamo i čisto.

U prvih nekoliko kuća otac se dobro drži. Kod sedmog ili osmog domaćina udari mu piće prvo u noge. Onda ga nose iz kuće u kuću. Ja u maramče stavljam slavske kolačiće za majku i sestre. Posle ponoći zaspim na stolici. Onda i mene nose. Ostalo je još nekoliko kuća da se obiđe. Mora se. Naljutiće se domaćini. Otac više ne zna gde je. Negde čestita rođendan, negde svadbu, pa počne da izjavljuje saučešće. To je vreme da se rastajemo. Otac se uvoštio. Prvi put kad sam ga video da se udrvenio, razumeo sam zašto kažu za pijane ljude, pijan ko letva. Ukočene i ruke i noge. Dvojica domaćina ga nose. Jedan ga uhvatio za glavu, a drugi za noge i ubacuju ga u kola. Donose i goste iz drugih kuća. Ima tu i trojica iz Balšićeve. Naše komšije. Slažu ih na kola jedan pored drugog, kao cepanice. Ako ponestane mesta meću ih na ove koji su u donjem redu. Spavam, a pridržavam oca da ne ispadne. Jedan iz gornjeg reda klizi lagano na dole i na kraju ispada iz kola na put. Vičem: Stanite! Jedan ispao. Stajemo. Dvojica Ciga, jedan stariji, drugi nešto mlađi, uz psovke, silaze s kola i ubacuju ovog mučenika što je ispao. Stariji: – Uglavi ga bre između ovo dvoje debeli… i veži ga s taj konopac. Na nekoliko mesta  istovaruju i ostavljaju goste u jarak, kraj puta. Na kraju stižemo u našu, Balšićevu ulicu. Nju svake godine ostave kao poslednju. Tu okrenu kola, jer je na kraju ulice groblje. Noć polako odlazi, a dan se još ne javlja. Izvlače preostale, jednog po jednog i spuštaju ih ispred njihovih kuća. Viče Ciga: – Gazdarice, eve doneli smo gazda Stanimira, pa nek pođe neko još od mlađi, da ti pomogne. Težak je ko tuč. Kola krenu malo napred, pa stanu ispred kuće gazda Radisava. Njegova žena, Anka, sa dva sina starija od mene, stoji već pred kapijom. E, dobro da si tu gazdarice… eve ti gazda Radisava. Dvoje Ciga ga traže, prevrću po gomili. Ne mogu da ga nađu. Stariji kaže: – Nema ga. Komšinica Anka udari u kuknjavu: – Kako ga bre nema? Jaooo, kuku mene, pa de mi čovek? Da vam nije ispao usput? Nije gazdarice, čuli bi… a i ovo dete bi videlo. Viče mlađi Ciga: – Eve ga ovde. Zaturio se. Malecak, pa se ne vidi. Iznose ga i spuštaju u jarak. Dolazimo i do naše kuće. Nigde nikog. Gazdarice Tinka, izađi sa Staku i Nadu, eve ti gazda Čeda… požurite da ne leži dugo… zaladnilo noćas, pa da ga ne prekrije rosa. Spuštaju oca pred kapiju. Ja pomažem, koliko mogu. Duša mi spava.

Odlaze kola i Cige s njima. Ostaje tišina. Počinje zora i s njom slika koju nikada neću zaboraviti. Ispred svojih kuća u jarku, pred kapijama, leže pijani, ugledni domaćini, a pored njih žene i deca spremni da ih unesu u kuću. I uvek sam se kao mali pitao, zašto ih odmah ne unose unutra, nego stoje par minuta i gledaju ih. Kasnije mi majka rekla da ih ostave malo da im se hladna zemlja uvuče u kosti i bubrege, pa da ih ponekad štrecnu leđa i noge i podsete na Đurđevdan.

Nikad u životu nisam okusio kap alkohola. Valjda je otac popio i za mene.“

Voleo sam da igram herojske role

Sa dvanaest godina Čkalja otkriva pozorište. Bila je to ljubav na prvi pogled, ljubav za čitav život. Kruševac je bio pozorišno mesto u pravom smislu reči. Ne samo što je tu postojalo amatersko pozorište, već i mnoge putujuće grupe pohode ovaj kraj:

– Najznačajnija imena srpskog glumišta, prilikom gostovanja, obično su odsedala i predstave izvodila u kafani `Takovo`. Mi, deca, glumce smo upoznali zahvaljujući radiju i emisiji `Veče humora` jer je komšija Ljuba šnajder imao radio aparat marke `Siera`.

U pomenutoj emisiji često su učestvovali umetnici poput Dobrice Milutinovića, Žanke Stokić, Jovana Geca i Dušana Radenkovića.

Daleke 1936. godine radio je bio pravo čudo tehnike, a maštoviti slušaoci, zamišljali su izgled glumaca i obožavali ih. Pravi doživljaj je bio kada su isti glumci dolazili na gostovanje u Kruševac.

Čkalja nastavlja: – Kafana `Takovo` imala je širok sims na kojem je moglo da se sedi. Tu su se glumci obično odmarali. Preko puta kafane nalazila se piljarnica čiji je vlasnik bio otac mog školskog druga Debeljakovića. Često sam provodio vreme u piljarnici kada su glumci gostovali. Iza tezge sa nekim zelenišem, krišom sam posmatrao glumce, jer nije bio običaj da se oni upadljivo gledaju ili da se viče za njima. Imali smo neko strahopoštovanje prema umetnicima. Tako sam prvi put video Žanku Stokić. Uvek je nešto oštro objašnjavala kolegi do sebe. Imala je karakterističan osmeh. Smejala se otvoreno, široko i jako. S tugom sam slušao Žanku i mislio: „Eto, vidiš, od mojih kod kuće niko se tako ne smeje. Izgleda, ovako mogu samo veličine da se smeju“. Sećam se da sam video i Dušana Radenkovića koji je stalno pričao, potom Jovana Geca i Dobricu Milutinovića sa obaveznim šeširom. Sve je izgledalo nestvarno. Mislim da su oni voleli da dođu u naš grad. Verovatno im se činio kao neko obećano mesto. Tu su mogli da prikupe malo više novca, ne bi li kasnije otkupili ono što su negde morali da založe. Predstave su uvek bile prepune. Ovako sam stekao prva saznanja i impresije o pozorištu i zavoleo ga zauvek. Gluma je postala moj veliki san. Veliki, zaista: dovoljno velik da ispuni život.

I baš zbog tog sna, u detinjstvu se ne zabavlja kao ostala deca. Sa drugovima među kojima su Bora Lazić, Milan Puzić, Zare Brašić, Vera Nakić-Belogrlić, Slavoljub Čvorović i mnogi drugi, pravio je pozorište iza roditeljske kuće. Kako kaže: – Baš pored tarabe komšije Cake koji je živeo sa ženom Radom i sinom Šućom. Caka je obično nedeljom kvario predstave, jer smo igrali po podne kada se odmarao. Naročito mu je smetala predstava `Kosovski boj`.

Voleo sam da igram herojske role. U ovom slučaju bio sam Miloš Obilić. Počnem da se derem, kad odjednom: pljus!, komšija Caka prosu kofu vode na `pozorište`, Miloš Obilić stoji mokar nasred `scene`, carica Milica plače, grdiće je mama ako ode kući takva. Igrali smo ono što nam je bilo poznato iz škole, uglavnom, junačke narodne pesme koje sam ja kobajagi dramatizovao.

Ulaznice za `pozorište` u dvorištu bilo je – dugme. `Posetioci` sa lepšim dugmetima bili su privilegovani i dobijali mesta bliže `glumcima`…

Bili su to za Čkalju lepi dani:

– Osim junačkih narodnih pesama, igrali smo i `Šarana` Jovana Jovanovića Zmaja. Posle ovog perioda prešao sam u gimnaziju koja je imala dramsku sekciju. Obično smo priređivali predstave za praznike kao što su Dan škole ili Sveti Sava. Izvodili bi `Školskog nadzornika` Koste Trifkovića, `Vlast` i `Svetski rat` Branislava Nušića. Često smo se okupljali i u pozorištu u dvorištu kod Puzićevih.

Bilo je to kao naše omladinsko pozorište. Uz Veru Nakić-Belogrlić, Milana Puzića, bili su sa nama i Anka i Rade Mišić, i drugi. Igrali smo `Lažu i paralažu` Sterije Popovića i druge domaće tekstove do kojih smo lako mogli da dođemo. Za vreme Drugog svetskog rata naplaćivali smo ulaznice i od tog novca slali pakete ljudima u zarobljeništvo. Svako iz grupe imao je poneko zaduženje. Ja sam, na primer, bio zadužen da donosim stare kutije za pakovanje, a devojke su kupovale namirnice. Često smo donosili i hranu od svojih kuća. U to vreme počeo sam da radim i u pravom profesionalnom kruševačkom pozorištu.

I. St. R.