Na današnji dan: Rođena zvezdana Rada Savićević

Veličanstvena Radmila Savićević rodila se u Kruševcu, 8. februar 1926, filmska i televizijska diva, smatrana je jednim od simbola jugoslovenskog glumišta.

Karijeru je počela 1946, a prvi film snimila 1961. godine. Pažnju na sebe je skrenula 1968. u filmu „Višnja na Tašmajdanu“, u kojem je igrala razrednog starešinu. Popularnost stiče kao Violeta u „Kamiondžijama“, devojka zaljubljena u Paju Čuturu (Pavle Vuisić), i kao baka Vuka u „Pozorištu u kući“. Godine 1976. snima TV seriju „Babino unuče“, da bi potom igrala u seriji „Vruć vetar“ (Šurdina baba). Krajem osamdesetih tumači lik sekretarice Žarke u „Boljem životu“, a godine 1993. njena karijera dolazi do vrhunca ulogom Riske Golubović u „Srećnim ljudima“. Njena poslednja uloga bila je Dostana u „Porodičnom blagu“.

Nagradu Dobričin prsten nikada nije dobila, budući da joj, kako je sama govorila, filmski kritičari nikada nisu bili naklonjeni. Nagradu Žanka Stokić dobila je 2003. posthumno. Ostala je upamćena po ulogama baka i dobronamernih, prostodušnih žena sa sela. Fedis je od 2021. godine po njoj nazvao Nagradu za najbolju žensku epizodnu ulogu.

Uvek okružena prijateljima iz svog milog Kruševca zvezdane visine dosezala je upravo u glumačkoj sinergiji sa njima – uz Čkalju (Kamiondžije, Vruć vetar) i Đuzu Stojiljkovića (Pozorište u kući). Kuriozitet je i činjenica da je obojici igrala majke iako su bili gotovo ista generacija – veliki Čkalja bio je čak dve godine stariji od nje, dok je Đuza bio mlađi tri.

Bila je čuvena i kao velika podrška mladim glumcima koji su stizali iz Rasinske doline u veliki grad i pod svetla pozornice. Dobro je poznata ispovest Vojina Ćetkovića koju je svojevremeno poverio novinarima:

– Radu sam prvi put sreo na potpisivanju svog prvog ugovora u karijeri, za predstavu ‘Lizistrata’ u produkciji Sava centra. Imao sam dvadeset jednu godinu, još sam studirao i bio jako srećan što sam dobio ulogu. Međutim, kad sam video ugovor, počeo sam da se dvoumim da li da to uopšte prihvatim jer je honorar bio sramno smešan. Pedeset maraka za pripreme, premijeru i predstavu. Nisam mogao da verujem. Rada je sedela u toj kancelariji i čula kada sam sekretarici, koja je beležila moje podatke, rekao da sam iz Kruševca. Onda je prišla i pitala me: ‘Odakle reče da si ti, mali?’ ‘Iz Kruševca.’ ‘Iz koje ulice?’ Ja kažem iz koje. ‘Pa šta se misliš, što ne potpisuješ?’ ‘Pa ovaj novac…’, rekoh, ‘Ovo je katastrofalno. Stvarno je malo.’ ‘Aha. A koja ti je to uloga po redu?’ ‘Prva.’ Pogledala me je tako da više nisam imao hrabrosti reč da kažem. ‘Potpisuj to odmah! I čekaj me ovde, nemoj da si mrdnuo.’

– Ja potpišem i posle nekoliko minuta, ona se vraća: ’Ajde sa mnom.’ ‘Gde ćemo?’ ‘Ne pitaj ništa, ideš sa mnom.’ Pozvala je taksi i otišli smo u njen stan. ‘Peri ruke i sedaj za sto.’ I iznosi vrelu gibanicu, sarme i još gomilu hrane. ‘Jedi!’ ‘Rado, pa nisam gladan.’ ‘Jedi. Vidi kakav si mršav, jedi!’.

– Morao sam da jedem maltene do iznemoglosti. ‘Dobro, a sad se javi majci.’ I vodi me do telefona. ‘Nema potrebe, juče smo se čuli. Imam telefon u stanu u kome živim.’ ‘Javi se majci kad ti kažem. Sad se javi majci!’ I ja, šta ću, okrenem majku: ‘Evo da ti se javim, ovde sam kod Rade Savićević. Rekla mi je da te pozovem. Dobro sam, potpisao sam ugovor, nahranila me je, sve je u redu.’

– Ajde što me je nahranila, ’ajde što sam morao da se javim majci, nego mi je dala i neki novac jer su to bila ona teška vremena kad se jedva sastavljao kraj s krajem, dodao je Vojin. ‘Je l’ imaš šta da jedeš i je l’ imaš para?’ ‘Imam. Svega imam.’ ‘Nemoj da lažeš, je l’ gladuješ?!’ ‘Ne gladujem, ne brinite.’ I tek kad sam pristao da uzmem taj novac, poslala me je kući. Predivna, predivna žena – zaključio je Ćetković.

Rada je preminula 2001. godine u Beogradu, a sahranjena je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju.