Na današnji dan: Rođen Taško Načić – legendarni čarapanski „Davitelj“

Taško Načić rođen je 7. aprila 1934. u Kruševcu. Proslavio se u matičnom pozorištu Atelje 212 sjajnim ulogama u “Kralju Ibiju”, “Radovanu III”, “Čudu u Šarganu”, “Kafanici sudnici, ludnici”… Među najzapaženijim ulogama svakako su bile one koje je ostvario u filmovima Slobodana Šijana – infantilnog davitelja Perice Mitića u filmu “Davitelj protiv davitelja” i upornog lovca u “Ko to tamo peva”.

Ostaće zabeleženo da će od maturanata 1952. kruševačke Gimnazije jedini otići u glumce. Zapravo je već za gimnazijskih dana bio glumac, kažu nezaboravan kao Mitke u „Koštani“, u ulozi sa kojom je kasnije i primljen na Pozorišnu akademiju u Beogradu, mada je nastupao i u drugim gimnazijskim predstavama.

U Kruševačkom pozorištu nije glumio, ali je u njemu, zapisano je u gimnazijskoj hronici Radmile Mišić, „proveo i sve časove sa kojih je bežao iz škole, ali u sali, ne na bini“. Maštajući sve vreme da se nađe baš na tim „daskama koje život znače“ i koje su zatim postale njegov konačni izbor, naravno uz televiziju i film.

Interesantno je i malo poznato da je Šijan Taškovu pozorišnu ulogu Bilija Pitona u “Maratoncima” na velikom platnu dodelio Zoranu Radmiloviću. Našto mlađa publika ga pamti kao Božidara Majkovića u TV seriji “Bolji život” Siniše Pavića.

Godine 1984. se najzad našla i glavna uloga za njega. Zapravo, napisana je za njega. Scenario filma „Davitelj protiv davitelja“ napisan je sa idejom da će Taško Načić tumačiti glavnog (anti)heroja, infantilnog prodavca karanfila koji se noću pretvara u davitelja, ubicu svih koji ne vole karanfile. Njegovu jezivu majku igra Rahela Ferari, a tu su i Srđan Šaper, Sonja Savić, Nikola Simić… Lik Pere Mitića maestralno je odigrao. I danas mnogi citiraju njegovu repliku Iz ovog kultnog filma: „Ko ne voli karanfile, ne treba da živi“.

– Šijan je u pisanju scenarija s Nebojšom Pajkićem, čini mi se, mislio na mene. Davši mi ga na čitanje, pitao me kako mi se sviđa. Rekao sam mu da je izuzetan, na šta je on uzdahnuo i rekao: „Znaš, da ga nisi prihvatio, ne bih ga ni radio!“ 

– Smejao sam se kad sam pročitao jednu kritiku o „Davitelju“, u kojoj je rečeno kako su prepoznatljive scene iz filma „Psiho“. No, on namerno tako radi pojedine scene. Šijan zna posao i ne može pogrešiti. Čini mi se da zna sve što se o filmu može znati i da je gledao, da malo preteram, sve filmove koji su snimljeni. Volim raditi sa Šijanom, iako je on na prvi pogled malo neobičan u radu. Malo je isključiv. Previše nastoji na onome što hoće, no kad rad krene, mnogo se savetuje. Ali, svaki predlog koji mu dode sa strane najpre biva odbijen, da bi ga posle prihvatio. 

Na primer, hteo je da u „Davitelju protiv davitelja“ glumim s brkovima, koje sam imao u jednoj predstavi. Kažem mu: – Znaš šta, Šiki, nema potrebe za tim brkovima.

A on meni:

 – Nemoj da ti padne na pamet da igraš bez njih!  

Nakon toga, zvao me šest dana i snimao, okretao i pritom govorio:

 – Nemoj misliti da ćeš bez brka igrati! 

Negde šestog dana, izjavio je:

– Ipak je bolje bez brka!

Kod Šijana je rad izuzetno ozbiljan, pa makar se radilo i o komediji. On dopušta improvizaciju na probama, a kad ćuti, kad ne komentariše, znači da je zadovoljan.

Posle filma „Davitelj protiv davitelja“, Taškov nerazdvojni drug kolega Milan Butkovlć našalio se sa njim i rekao mu je:

– Taško, sine, da te zamolim nesto. Omacila mi se mačka, pa ako možeš da mi podaviš mačiće!

Načić je često sa ponosom isticao svoje cincarsko poreklo. Tako je između ostalog voleo i da “pojašnjava” svoje neobično ime. Glumu je diplomirao na FDU u Beogradu, u klasi čuvenog profesora Mate Miloševića, a oni koji su ga poznavali voleli su da ističu da je tih, jednostavan, skroman i povučen čovek. Mnogima je za oko zapalo i da su ga nepravedno godinama zaobilazile prestižne pozorišne i filmske nagrade.

Igrao je u više od šezdeset pozorišnih predstava, a čitavih deset godina briljirao je u monodrami “Ne pucaj bre”. Snimio je dvadesetak filmova, a na velikom platnu debitovao je 1960. godine u “Bolje je umet”. Ostaće upamćen i po filmovima “Bokseri idu u raj”, “Majstor i Margarita”, “Čudo neviđeno”, “Ćao inspektore”, “Nije lako sa muškarcima”, “Sabirni centar”…

Kolege su govorile da je privatno blo tih, jednostavan i skroman čovek koji se nije preterano eksponirao u javnosti. U „matičnoj“ Srpskoj kafani, odmah do Ateljea, često je boravio u društvu svojih prijatelja i kolega Zorana Radmilovića, Seke Sablić, Cece Bojković…  Smatrao je da je najvažnije da nijedan njegov gledalac ne ostane ravnodušan posle njegove uloge. Poznata je njegova kultna rečenica:

 – Uvek volim da radim ono što mislim da ne umem.

Umro je 1993. godine u Beogradu u 58. godini. Ulica sa njegovim imenom nalazi se u kruševačkom naselju Lipovac, njegova bista i portret krase Trg glumaca, dok interaktivni mural sa njegovim likom “vreba” prolaznike na početku Čolak Antine ulice.