Na današnji dan: Rođen Hari Ristović – „Zlatousti“ sa Bagdale

Miomir Ristović Hari rođen je 21.12.1938. godine. Rano je ostao bez oca Nedeljka, a brigu o njegovom školovanju i vaspitanju su preuzeli majka Mirjana, deda Struja i baba Raja. Hariju je bilo sve dozvoljeno a on nikada ništa nije zloupotrebio. Pored svoje porodice, koju je obožavao, decu, suprugu, majku i dedu – voleo je i sve ljude koje je poznavao. Bio je i ostao narodni tribun, otud i slikovit nadimak „Zlatousti“, i čovek koji nikada nikoga nije mrzeo, a hteo je svakom da pomogne – bio on znan ili neznan

– Učio i znao da nauči druge. Govorio je: „Da li prase može uz banderu i odgovarao – ne može. A mačka, može“. Toliko o poslu kojim se bavio. Ljudi koji su šezdesetih godina prošlog veka i kasnije dolazili u „Pobedu“, koja je iznedrila Radio Kruševac i Regionalnu televiziju, bili su u prilici da slušaju bajkovite priče o novinarstvu. Reč mu je uvek bila odmerena, istinita i, pre svega, iskrena prema sagovorniku. Kako je besedio tako je i pisao – zapisao je svojevremeno novinar Ljubiša Balta Marković.

Retki još pamte da je bio i vrsan pesnik, objavio dve nevelike, a vanserijske knjige stihova „Poslednji zbeg“ (1962) i „Dva vrela noža“ (1966). O njegovim delima Ljubiša Đidić je, nazivajući ga „neodrainistom“, zapisao: – Ristović voli zvučne epitete, ukus mitskog i arhaičnog, zvonjavu reči, izvesnu sentimentalno – romantičarski atmosferu, boemski gorku i jetku. Provincijski i bolno šetaju kroz njegove pesme glupe kaćiperke, ćoravi nosači, golišavi cigančići, gluvonemi čistači, sujetni kelneri, komšijski psi. U takvoj paradi, često iznuđivanoj i mimo neposrednosti, često bliskoj maniru, stoji i jedan motiv čist i neposredan u dođivljaju, tkan kao najlepša svilena nit naših osećanja, izvor ljubavi i nade, simboličan u lepoti. breg Bagdala. Breg iznad grada čije se ime izgovara sa svetačkim prizvukom.

Pisao je drugima predgovore, recenzije i govore… Mrzeo je nepravdu i laž ali je stoički izdržao raznorazne udarce u životu. Pored zabrane upisa na sve fakultete, kao vođa studentskih demonstracija u Srbiji šezdesetih godina, do kraja života nije mogao da shvati da postoje ljudi koji ga mrze jer je znao samo da voli. Deo svoje ogromne biblioteke sa nekoliko hiljada knjiga poklonio je kruševačkoj biblioteci, Gimnaziji, biblioteci u Brusu, Beloj vodi, Gerontološkom centru.

U mladosti, mnogi su želeli da zašilje olovku. Da ocrnimo nekog ili nešto, smatrajući da su u pravu. Hari ih je učio da moraju da čuju i drugu stranu. Da nije sve u životu tako i toliko crno. Da ima i lepih stvari o kojima valja pisati. Kao njegova reportaža o ljubavi crnoputog violiniste iz Trstenika i bele žene „Crna i bela ljubav“. To je bio bukvarski primer novinarskog pravila i pravca Harija Ristovića.

Burnih, političkih sedamdesetih godina, sa najbližim saradnicima, Božidarom Milosavljevićem, pobratimom Momčilom Ivanovićem, Miroljubom Nicovićem i drugima, stradao je bez zrna baruta. Njihova želja da „Pobeda“ ima sopstvenu štampariju i Produkciju gramofonskih ploča koštala ih je – smene. Hari i Nicović su se dvadesetak godina kasnije vratili u „Pobedu“.

– Posebna slabost bile su mu komšije iz naselja Marko Orlović. Prema njima bio je kao roditelj i najiskreniji komšija. Oni su njemu bili ljudi sa dušom koji su od svega najviše voleli muziku, vatru, konje, žene i njima bliske ljude koji su njih same cenili i poštovali. Rado im je pomagao i kad je mogao i kad nije mogao. Nekada je njegova lepa i umilna reč više značila od bilo kakve materijalne pomoći. Bio je boem koji je znao da uživa u muzici, ali i u piću. Pored ciganske muzike, voleo je pesmu „Nisam te se nagledao, nisam te se naljubio“, a ostao je dužan još mnogo nedovršenih priča, mnogo detalja iz istorijata Napretka, Boks-kluba, Pozorišta kao i čitavog grada. Nikada nije napravio nikakav ispad jer mu to nije dozvoljavala njegova kultura i njegova narav. Na najsvečanijim prijemima pojavljivao se u svojim čuvenim džemperima jer kravata je za njega bila luksuz, odelo posebno nije želeo da nosi. Govorio je da je pamet u glavi a ne u kravati – sećao se prijatelja Stanimir Petrović.

Bio je čuven i po šetnji gradom u fijakeru sa Momčilom Ivanovićem. Kružili su oko spomenika Kosovskim junacima. U jednom njih dvojica, u drugom violinista i drugi muzičari. Narod ih je znatiželjno gledao, divio se, kao svemu onom što su pisali u „Pobedi“ izgovorili na talasima Radio Kruševca ili Televiziji Kruševac, a direktor Milosavljević ih je kasnije „ribao“ zbog, po njemu nedoličnog ponašanja…

Sa ovog sveta otišao je, uz počasti koje dolikuju, na Preobraženje 19. avgusta 2001. godine.