Manastir Rudenica – Hram Svetog proroka Ilije

– Svedok prošlih i vesnik poslednjih vremena –

Nedaleko od Aleksandrovca, u ataru sela Rudenica, na putu za Stopanju, nalazi se manastir Rudenica posvećen bogovidcu, čudvotvorcu i revnitelju vere Božije, Svetom proroku Iliji koji je živ uznet na nebo. On će doći pre drugog Hristovog dolaska i pozvaće ljude na pokajanje. Svetinju su na prelazu iz 14. u 15. vek podigli vlastelin despota Stefana Vukašin i njegova supruga Vukosava. Najverovatnije je prvobitno bio posvećen Svetom Jovanu Krstitelju. Pripada Eparhiji kruševačkoj.

Naziv mesta Rudenica ukazuje nam da su se u ovom kraju u davna vremena nalazili rudnici. U blizini rudnika podizana su utvrđenja. Jedno od takvih je utvrđenje Gradac u Riđevštici, u čijoj se blizini, iz okna Kalovac vadilo srebro i platina još u doba Rimljana. Na tromeđi Riđevštica- Rudenica- Tuleš, brdo Metalica nosi naziv po metalu koji je tu vađen. Kako piše autor biografija srednjovekovnih srpskih vladara i pisac žitija Svetog Simeona i Svetog Save Teodosije, kralj Uroš Nemanjić (1243- 1276) imao je sedam rudnika. Tada u Srbiju dolaze rudari Sasi.

Rudenicu prvi pominje Stefan Nemanja u Studeničkoj povelji izdatoj oko 1196. godine, kojom pčele u Rasini i Rudenici poklanja svojoj zadužbini manastiru Studenica. Istom poveljom manastir Studenica dobio je i nekoliko sela u Rasini: metoh Popovac sa crkvom Svetog Vavedenja (danas selo Popovići kod Aleksandrovca), selo Pohovac, Kožetin i Veliku Kruševicu. Nema sumnje da mnogobrojni posedi koje je studenička Lavra dobila u oblasti Rasine pokazuju da je taj kraj uživao veliki ugled u državi Nemanjića.

Feliks Kanic je zabeležio legendu da je hram zidan od kamena uzetim u vreme izgradnje manastira Veluće. Tada je despot Oliver, ktitor Veluća, prokleo neimare Rudenice, pa su Turci sravnili hram i selo. Kosti su pronađene prilikom riljanja manastirskog vinograda 1959. godine i premeštene su u zajedničku grobnicu iznad crkve u vreme starešine manastira Hrizostoma (Pajića), rodom iz Riđevštice. Sadašnja nastojateljica manastira, monahinja Marta, svojevremeno je ispričala da se dešava da čitava porta miriše, kao da miomirišu mošti stradalnika.
Drugu legendu zabeležio je Milan Đ. Milićević obilazeći manastire po Srbiji. Po ovoj legendi, okupljene Srbe u petak na Svetog Iliju kod manastira Turci su masakrirali, hram pretvorili u ruševinu, a freskama izboli oči.

Miladin Toskić iz Tuleša preneo je jednu interesantnu legendu Dragiši Milosavljeviću, autoru monografije „Rudenica 1196- 2004“. Po toj legendi, Vukašin je sa ženom Vukosavom krenuo na Kosovo polje da se pokloni senima kneza Lazara i kosovskih junaka. Putem je Vukašina i Vukosavu pratilo nevreme, lapavica, sneg i hladnoća. Najednom im u toku putovanja nevidljiva vila doviknu: „Vuče, ne idi na Kosovo već gradi crkvu Rudenicu u rudini i rajsku ružu u njoj posadi!“.

Kneginja Milica (monahinja Jevgenija) Rudenicu pominje 1404. godine u svojoj povelji kojom ktitora manastira, vlastelina Vukašina, postavlja za rizničara na dvoru Lazarevića u Kruševcu.

U razmišljanjima svakog čoveka srednjeg veka ceo život predstavljao je pripremu za buduće obitavanje u večnom Carstvu Nebeskom. Podizanje zadužbine bilo je duboko prožeto verom u besmrtnost duše i vaskrsenje propadljivog tela, koje će pri drugom dolasku Hristovom biti obučeno u odeću nepropadljivosti. Pred njim je, nasuprot ovozemaljskom bivstvovanju, stajala slika o onom drugom, večnom nebeskom Jerusalimu, te je briga za spasenje duše od greha predstavljala važnu hrišćansku dužnost i bila osnovni podsticaj za osnivanje zadužbina.

U doba vladavine Stefana Lazarevića, koliko je poznato na osnovu sačuvanih izvora, zabeležen je samo jedan vlastelin sa imenom Vukašin. U razrešnici računa Živulinu Stanišiću, pisanoj u Jagodini 15. jula 1399, naveden je kao jedan od milosnika, rizničar Vukašin. Pretpostavlja se da je bio u službi despota Stefana između 1404. i 1411. godine. Pored obaveza vezanih za riznicu, vrlo je moguće da je imao i šira ovlašćenja, jer se u izvorima pojavljuje kao milosnik, a i kao poslovan čovek koga su trgovačke veze vodile u Novo Brdo. Vukašin je pripadao onom sloju vlastele koja je obavljala odgovorne dužnosti vezane za centralnu upravu i fiskalnu politiku države, te je svakako bio pouzdana ličnost u koju je Stefan Lazarević mogao da ima poverenja. Bio je sposoban da izvršava brojne i ne uvek lake zadatke za svog suverena, čim je uspeo da se duži niz godina stara o riznici. Riznica se, u prvim godinama vladavine despota Stefana, nalazila u Kruševcu, a kasnije je preneta u Beograd, novu prestonicu koju je despot izgradio.

Za vlastelu bila su ovo veoma smutna vremena, u kojima su često morali da odlaze u krvave bitke ili biraju jednu od sukobljenih strana u vladarskoj porodici. Smrt mnogih plemića u Kosovskom boju gotovo da je uništila čitavu jednu generaciju, a mnoge vlastelinke ostale su udovice sa malom decom, nemoćne da se odbrane i održe svoje posede, te su ih neretko smenjivale nove velmože.

Postoji mogućnost da je i Vukašin pripadao krugu onih koji su zauzeli visoka mesta nakon 1389. godine. U blizini Rudenice, verovatno početkom vladavine kneza Lazara, članovi jedne prilično moćne vlastelinske kuće podigli su manastir Veluće.

Pretpostavlja se da je većina stasalih muškaraca iz ove porodice poginula u Kosovskom boju, što je omogućilo Vukašinu da brže napreduje. Pripadao je onoj generaciji velmoža koji su na visoka mesta došli nakon 1398, kada je Stefan ugušio pobunu velmoža sa Nikolom Zojićem i Novakom Belocrkvićem na čelu. Kako piše Konstantin Filozof tada je Stefan po savetu sultana Bajazita sproveo veliku reformu u redovima vlastele. Skršio je moć gospodara velikih baština i na njihova mesta, na najviše položaje u državi dovodio odane ljude, ne mareći da li su plemenitog ili skromnog porekla.

Vukašin je u ovim vremenima previranja stekao svoje visoko zvanje, koje je vernom službom sačuvao i u teškim trenucima podele države među braćom, kada su se mnogi plemići okrenuli protiv Stefana. Njegov odnos prema vladaru najrečitije ocrtavaju portreti u Rudenici. Kosturi iskopani sa desne strane od ulaznih vrata hrama nisu detaljno ispitani, ali je najverovatnije reč o grobu ktitora Vukašina.

Manastir Rudenica građen je u Moravskom stilu. Hram je zidan od polutesanog i tesanog belovodskog peščara. Nalik je na Lazaricu. Hram je osnove sažetog trikonhosa sa jednom kupolom.

Horizontalna podela fasada izvedena je kordonskim vencem, iznad koga se nalaze rozete, dok su u nižoj zoni dvodelni prozori ukrašeni kamenom plastikom. Pažnju istraživača privukla je njena sličnost sa Ljubostinjom, koja se ogleda u spoljnom oblikovanju fasada.

Freske despota Stefana i njegovog brata Vuka nalaze se na zapadnom zidu, južno od ulaza. Despot Stefan je prikazan kako prima blagoslov ruke Gospodnje i obema rukama prinosi model hrama. Pored njega je prikazan Vuk Lazarević koji obema rukama ukazuje na brata. Ovde, izuzetno, umesto ktitora, model hrama nosi despot. Na taj način ktitori su iskazali poštovanje i zahvalnost despotu. Zato su njemu prepustili čast da Pantokratoru prinese model crkve.

Ovi portreti su nastali ubrzo nakon što je Stefan Lazarević dobio despotsku titulu od vizantijskog cara Manojla II Paleologa, 1402. godine. O tome svedoči i natpis „despot“ ispod Stefanove freske. Vuk je predstavljen kao savladar. Pokraj njega nekada se video natpis „Vuk od Hrista Boga blagoverni gospodin brat Stefana despota“. Na osnovu natpisa možemo zaključiti da freska nije rađena u vreme sukoba među braćom, koji je otpočeo nakon sklapanja Galipoljskog ugovora krajem 1402. ili početkom 1403, a okončao se pre 10. novembra 1405, kada je Vuk izgubio status savladara. Dakle, ove freske najverovatnije su oslikane između 1403. i 1405. Portreti ktitora Vukašina i Vukosave nalaze se na južnom zidu.

Od posebne vrednosti je zapis dijaka Pavla i pomen manastira kao pustinje. Sasvim sličan zapis uočen je i u koriškoj isposnici Svetog Marka. Neobično važno otkriće za najraniju istoriju obitelji je i drugo otkriće na živopisu crkve. Tokom obilaska hrama 2009. godine pronađen je zapis koji nije bio čitljiv na južnom delu zapadnog traveja naosa koju čine figure Svetog Jovana Preteče, vlastele i vladara. Sudeći po analogijama u Starom Nagoričinu, Neproštenu i Vraćevšnici, tu se najverovatnije mogao nalaziti ktitorski natpis ili prepis povelje o osnivanju i darivanju manastira.

Ova otkrića navela su istraživače da posebnu pažnju posvete pitanju prvobitne posvete rudeničkog hrama, budući da sadašnja posveta proroku Iliji potiče iz mlađeg vremena. Osobenosti rudeničkog živopisa, uz zapis dijaka Pavla, vrlo jasno ukazuju na to da se u Rudenici od početka nalazila monaška obitelj. Naročit stil, zanatsko umeće i specifičan program živopisa govore o znatnoj učenosti rudeničkih slikara, koje je predvodio zograf Teodor, potpisan u niši protezisa uz Bogorodicu i Mrtvog Hrista.

U tom smislu, pažnju privlači lik Svetog Jovana Preteče koji se sreće samo još u Lesnovu. Vrlo je verovatno da je rudenički hram prvobitno bio posvećen Svetom Jovanu Krstitelju. Jevanđelista Matej Preteču naziva drugim Ilijom, pa nije nemoguće da je ikonografska i simbolička sličnost ova dva svetitelja uticala na usvajanje druge posvete manastira. Preteča kao krstitelj Hrista, „poslednji prorok“, „prvi monah“, kaluđerski uzor i obrazac pustinjaka, mogao je biti idealna posveta za hram „rudeničke pustinje“, kako je manastir nazvao u zapisu dijak Pavle.

Crkva je dugo bila u ruševinama i bez krova, o čemu svedoče crteži Mihaila Valtrovića iz 1873. godine. Hram je obnovljen 1936, a osveštao ga je na Ilindan iste godine tadašnji Episkop žički Gospodin dr Nikolaj Velimirović. Tog dana Episkop je jeromonaha Platona (Milojevića), starešinu manastira Veluća, proizveo u sinđela i poverio mu manastir Rudenicu. Na obnovi hrama radili su Žarko Tatić i Đurđe Bošković, arhitekte iz Beograda. Glavne radove su izveli Ljubisav Smiljković, njegov sin Živan i brat Milen iz Bele Vode. Rozetu iznad ulaznih vrata i portal na južnom ulazu uradio je Rodomir Raja Rakić iz Konjuha. Nadzornik radova bio je arhitekta Mirko Mladenović.

Monah Kalist, rodom iz Kaonika, bio je iguman Rudenice od 1939. do 1958. godine. Tu preživljava teška iskušenja koja sa sobom donosi Drugi svetski rat. Od 1961. ovde je parohija sela Rudenica i Tuleš. U Rudenici su boravile bratanica monaha Kalista, monahinja Akvelina i monahinja Anisija iz Kukljina (koja je ovde preminula 1965. godine). Radovi na zaštiti živopisa su urađeni 1971. Monahinja Varvara prima malu shimu i postaje igumanija Rudenice 1984. godine. Pri dolasku u Rudenicu zatiče igumaniju Agniju i monahinje Martu, Sofiju, Evlempiju i iskušenicu Milicu. Tada je osveštan manastirski konak.

Konzervatorsko – restauratorski radovi obavljeni su 1996. Varvara (Pantelić) upravljala je manastirom sve do svog upokojenja, na praznik Vavedenja Presvete Bogorodice, 2016. godine. Sahranjena je u porti. Sada manastirom upravlja igumanija Marta.

U neposrednoj blizini manastira nalazi se izvor Svetog Ilije, kojeg je obnovio Cana Veselinović nakon Prvog svetskog rata u znak sećanja na izginule na frontu. Renoviran je 1963. Drugi izvor poznat je kao Miloševa voda. Po legendi, Miloš Obilić je često dolazio u lov u Rudenicu. Jednom prilikom je u toku lova jako ožedneo i počeo da traži najbliži izvor. Pošto nije mogao da ga nađe ljutito je nogom udario o zemlju u jedan kamen rekavši: „Gde si prokleta vodo?“. Od siline udara u kamenu osta otisak noge, a voda poteče istog trenutka.
Manastir Rudenica pod zaštitom je Republike Srbije kao spomenik kulture od velikog značaja. Manastirska slava obeležava se 2. avgusta na Svetog Iliju, a seoska slava meštana Rudenice je prvi dan Svete Trojice. Sveta Liturgija služi se u manastiru nedeljom i praznikom.

Ognjen Milićević