Ljubiša Bata Đidić: Kako je „Bagdala“ zablistala na nebu Srbije

U takvoj posvećenosti kojom se oformljavala materijalna i duhovna Bagdala, nije mi padao napamet Beograd, mi smo ovde ostvarivali metropolski duh… Ako su neke istine „istinite“ kako su vas drugi videli, ako ste u svom veku stvarno bili ono što su drugi potvrđivali, možete možda reći da ste spokojan čovek, a vazda nespokojan pisac… Ovaj grad je ogoljeni toponim u mojim metaforama, u mome delu, koliko u poeziji, u stihovima, toliko i u prozi

Piše: Ivan St. Rizinger

Baš tamo odmah iza dispanzera u Balšićevoj prostire se fizički komad kraljevstva na kojem prebiva nemerljivo duhovno bogatstvo Bate Đidića. Savršena polazna tačka – čim izađe iz ulice bije na Portu i dalje na Staru pijacu, staru Zakićevu, pa „Bagdalu“, kad se spusti do Cara Lazara pa desno stigne do Milićevog Legata… Ugodno ušuškan u dušeke od snova i sećanja on i dalje podseća sugrađane kako je najveća obaveza i čast svakog Čarapana da bespogovorno i apsolutno voli Lazarev „grad gospodstva mi“ – Kruševac. Za sve što je činio za kulturu grada i zemlje jedan je od vrlo retkih nosilaca Nacionalne penzije koji ne živi u metropoli. Pisane su čitave monografije o njegovom liku i delu, ali ipak nije na odmet još jednom podsetiti kakav istinski bard hoda ovdašnjom kaldrmom…

Vaš prvi dodir sa čaršijom, literarno gledano, poklapa se sa periodom rađanja „Bagdale“. I pored svih logičkih pretpostavki, u obzir uzevši vaš književni uspon već u mladim godinama, ostali ste verni Balšićevac, svedok te ulice iz Čkaljinih snova. Beograd je ogromnoj većini postao neodoljiv, vama ne…

Bata: „Bagdala“ je nastala kao pobuna. Da to odmah raščlanimo: duhovna pobuna u onom odnosu prema gradu koji je trebalo braniti od provincijske učmalosti, sitno-šićardžijskih interesa, palanačkog mentaliteta, partijskih šerifa i legalne korupcije, svakovrsnog primitivizma, kulture koja je ovde stizala iz metropole samo kao uvozni „materijal“… Na leđima mlade „Bagdale“, koja je pokrenula časopis 1959, nije se, naravno, ni očekivalo da iz svog Manifesta iznese sve takve pobude, ali je to bio duh njenog rađanja. Kao što u ovom trenutku, ove 2025. postoji pobuna studenata u onoj časnoj bezazlenosti u kojoj su čiste pobude, dok ne budu pomućene… Bio sam na Osnivačkoj skupštini Književnog kluba održanoj u Radničkom univerzitetu 1958, kad su njeno osnivačko jezgro, pored već afirmisanih pisaca B. L. Lazarevića i Dobrija Dimitrijevića (članova UKS), dakle osnivača „Bagdale“, činilo još nas 15-tak „amatera“ željnih književne afirmacije.

Ja sam kao student Filozofskog fakulteta ušao u Klub već kao „afirmisan“ pesnik beogradsih glasila (Mlada kultura, Naš vesnik, Omladina, Student…), mada sam i kao đak kruševačke gimnazije već objavljivao u školskim „Našim vidicima“. Posle Filozofskog fakulteta u Beogradu i magistarskih studija u Ljubljani, dolazim u „Bagdalu“ 1965, i kao jedini zaposleni književnik – profesionalac ostvarujem onu posvećenost koja je nosila ideju bagdalskog duha. Naravno da sam se borio za njeno materijalno utemeljenje (kupio sam joj zgradu, napravio knjižaru, mali likovni salon „Slovo ljubve“, antikvarnicu, širio štampariju, čak i podrumski mali bife…). Književnim programom „Bagdala“ je zablistala na nebu Srbije. A ja sam morao, unutar nje, da činim most između štamparske „radničke“ klase i članova Kluba, pisaca, često sujetnih (na pr. jedan izuzetan književni kritičar, profesor jedne škole, član Uprave, glasao je, iz sujete, protiv kupovine „Bagdaline zgrade“ u kojoj će kasnije vredno raditi!). U takvoj posvećenosti kojom se oformljavala materijalna i duhovna Bagdala, nije mi padao napamet Beograd, kako ste me već pitali, mi smo ovde ostvarivali metropolski duh.

Možda da pođemo sada logičnim tokom – koliko je bilo potrebno napora da se, za početak, uopšte i formira „Bagdala“ u bilo kom obliku… ili se u tom, još uvek sveže građenom društvu, podsticajno gledalo na takve ideje?

Bata: U 542. broju „Bagdale“, kao glavni i odgovorni urednik, za njenih 65 godina trajanja u srpskoj kulturi i našem gradu, doneo sam  – uvodničarsku belešku sa prvim urednicima časopisa:

Srpskoj periodici na čast, gradu Kruševcu za slavu, Bagdali za ljubav!

U članstvu „Bagdale“ su se našli pisci iz Niša, Leskovca, Kraljeva, Kragujevca, Prištine, Trstenika… (kasnije će se tamo pojavljivati časopisi Gradina, Naše stvaranje, Koraci, Oktobar/ Povelja, Tok… ). Srbija je vapila za duhovnim preporodom. Moderni duh koji pokreću u poeziji Vasko Popa, Mija Pavlović, Stevan Raičković – naći će se na stranicama u Bagdali koja je „jedrila još uvek  na žutoj kasapskoj hartiji“. Istrčavala je  „protiv zadovoljstva palanačkog duha“ zbog čega je bila veoma ranjiva. Dobrica Ćosić, naš član, nazvao je Bagdalu kulturnim pokretom u provinciji! Uzvikivao je u gradu Dobri Dimitrijević da mi pored gradskog miljenika FK Napretka imamo još jednog prvoligaša: Bagdalu, kričao je gradskim ocima kojima smo bili simpatični ukoliko nismo dirnuli u oblast vladajuće ideologije! Sećam se kad smo Dobri i ja išli u kulturnu  „prošnju“ kod raznih direktora i kad smo se našli u GP „Jastrebac“, izvesni direktor Mijović je pitao Dobrija „Reci mi bre, Dobri, čiji ste vi?“, a Dobri presrećan ustade zagrli direktora i reče: „Tvoji smo!“ I on nam dade sve što smo tražili.

Godinama ste bili na čelu izdavačke kuće „Bagdala“, za koju je jako dobro znala čitava kulturna javnost Jugoslavije. Voleo bih da, samo u najkapitalnijim naslovima, podsetimo javnost šta je i koliko, u vreme svog postojanja, takav jedan uspešni i sveprisutni izdavač značio i za promociju samog Kruševca…

Bata: Da li bi se moglo reći da je Bagdala bila „kulturna industrija“ grada  – njegova duhovna imperija, dok smo materijalno bili i ostali prosjaci. U vremenima velikih turbulencija znamo kako su nestale velike materijalne kuće Jastrebac, ŠIK, Župa, Elektrouniverzal, 22. juli, 14 oktobar… Nije prošla bolje ni „materijalna“ Bagdala kada joj je sve uzeto i pretvoreno u kafiće, a magacin dragocenih knjiga Dosovci su izbacili  na ulicu, na kišu… A „Bagdala“, kao izdavač ostavila je srpskoj kulturi, u edicijama od 2 000 naslova, značajne izdavačke domete: počela je sa Nobelovcima (Sen-Džon Pers, Jorgos Seferis, Magda Isanos…) generacije srpskih intelektualaca čitale su prvi put prevode na srpski jezik Andre Bretona, Žan Koktoa, Luj Aragona, Žil Sipervijela… (50-tak čuvenih francuskih autora. U ediciji „Istočnik“ otkrivana je srpska književna baština našeg srednjeg veka. Titovo vreme to nije dalo. Setimo se samo kako je prošla proslava šest vekova Kruševca! A mi smo svojim nacionalizmom tome prkosili. U „Bagdali“ se objavljuju prvim knjigama mnogi mladi pesnici koji su danas klasici srpske poezije, u antologijama nesvrstanih zemalja zastupljene su nama nepoznate literature Azije, Latinske Amerike, Afrike, arapskih i mediteranskih zemalja (80 svetskih antologija), i drevnih civilizacija Egipta, Mesopotamije, Eskima, Lužičkih Srba, Kurda, meksičkih Indijanaca… Na Sajmu knjiga u Beogradu, „Bagdala“ je časno 40 godina predstavljala Kruševac. Čak i kad grad u tome nije učestvovao („Bagdalu“ je posetio i drug Tito, ali i patrijarh Pavle). „Bagdala“ se uvek borila da je grad usvoji kao svoje dete. Evo i posle 65 godina ničim nije finansijski izdvojena iz „amaterskih ravnopravnosti“ mnogih gradskih kulturnih družina… A jedina je gradu donela Vukovu nagradu, Orden rada sa zlatnim vencem, Sedmojulsku nagradu…

Danas ste urednik jednog od najcenjenijih i najdugovečnijih književnih časopisa na prostorima nekadašnje države. Kuda, apropo časopisa, u Novoj 2025. plovi „Bagdalina“ lađa?       

Bata: U godinama kada sam ja posle Branka i Dobrija uređivao „Bagdalu“ i predao je Milošu Petroviću, posle njegovog odlaska ponovo sam preuzeo njeno kormilo. I koliko se dalo učinio je nešto drugačijom (čak i tehniči), uz nove rubrike, što je lepo odjeknulo u sredstvima javnog informisanja. U neprestanoj pažnji da bude odraz kruševačke kulture.

Lepo ste pitali: Kuda plovi „Bagdalina“ lađa? Nije na odmet da ispričam jednu „akciju“ anegdotskog karaktera. U prethodnom mandatu pošaljem besplatno časopis „Bagdala“ svim nastavnicima srpskog jezika s molbom da odgovore da li žele da je besplatno primaju. Na nastavnike srpskog jezika ova ideja se nije nakalemila, ali su zato Bagdalu tražili drugi pretplatnici u kojima je čučao kreativni duh. Kultura se ne nameće, ona se osvaja! Pod istim Manifestom, pod istom zvezdom kad je rođena, neprestano obogaćivana, isto toliko kruševačka koliko i srpska Bagdala će i dalje ploviti plodeći naš kulturni i književni život.

Za Vaš književni opus može se, sa sigurnošću, ustvrditi da je jedan od najplodnijih u zemlji i rasejanju. Putovali ste decenijama kroz najraznolikije književne žanrove, od poezije do putopisa i uvek sa središnjom tačkom u ovoj kruševačkoj drevnoj varoši. Ostaju i kapitalne monografije Kruševca, „Bagdala za decu“, dokumentarci… Šta, kod Vas intimno, najčešće isplivava iz podsvesti kao dragulj i najveći ponos, ili više njih?

Bata: Imao sam srećnu okolnost da za 50 godina mog književnog rada u Narodnom muzeju reditelj Miki Stamenković predstavi dokumentarni film „Bard Lazareva grada“ o mom stvaralaštvu /govorili Srba Ignjatović, dr Milivoje Jovanović, Rasinski…/ da dragim sugrađanima ipak kažem „da u svom selu niko ne može biti prorok“. Kad nekome poklonim svoju knjigu (u ovo nečitalačko, kompjutersko vreme) zamolim ga da bar  pročita „Belešku o piscu“ u kojoj se nalazi više od 60 napisanih knjiga. Poezije, proze, najkraćih priča „Skraćenica“, eseja, drama („Kneginja Jelena Balšić“ je igrala nekoliko sezona u Kruševačkom pozorištu), romana, antologija, dečjih pesama, prevoda… O meni su napisane i neke knjige, dr Milovana Gočmanca, dr Milivoja Jovanovića, Miloš Jevtić me je uvrstio u svoju čuvenu kolekciju „Odgovori“, ušao sam gotovo u sve naše Enciklopedije. Na naučnom skupu (2019) o „Stvaralaštvu Ljubiše Đidića“, Okrugli sto je bio podeljen na oblasti: Poezija /govorili Srba Ignjatović i Ljubomir Ćorilić/, Proza /dr Marko Nedić/ Dečje stvaralaštvo /dr Predrag Jašović/, Eseji, književna kritika /dr Milivoje R. Jovanović/, Antologije /Veljko Stambolija/, Kruševački motivi u delu LjĐ /Gordana Vlahović/, Kosovski motivi u delu LjĐ i Mileševa u delu LjĐ /Miloš Petrović/, Ljubiša Đidić kao likovni kritičar /Dragan Jovanović Danilov, Balša Rajčević/, „Srčani udar“ LjĐ, govorio Vladica Radivojević, O himni Kruševca „svečanoj pesmi“, na stihove Ljubiše Đidića govorio kompozitor Miroljub Aranđelović Rasinski, Priloge za bibliografiju dala je mr Snežana Nenezić. Ovome treba dodati knjigu koju s ponosom ističem: Monografiju grada Kruševca, još neprevaziđenu. Njoj bi se mogla pridodati i knjiga „Kruševac u epskoj poeziji“, kao i „Umetnička topografija grada Kruševca“… Znam da ovo taksativno nabrajanje može da zamara čitaoce, ali sam ga naveo iz pijeteta prema pažljivim proučavaocima mog opusa.

Vrlo malo ljudi u čaršiji može i da pretpostavi za koliko kapitalnih kulturnih dobara ste direktno zaslužni, idejom, konceptom i konkretnom akcijom. Vaša izuzetno bliska poznanstva sa kapitalnim srpskim umetnicima donela su u naš Grad neka od najdragocenijih dela savremene umetnosti, čak i kapitalni Legat Milića od Mačve. Voleo bih i to da sublimiramo?  

Bata: Prepisaću iz poslednje knjige „Plava zvezda nad Bagdalom“ /antologija pesnika za decu kruševačkog podneblja/, deo Beleške o piscu:

„Osnivač je i inicijator brojnih kulturnih i književnih manifestacija: Belovodske rozete, Kozniku u pohode, Kosovske galerije (za 600 godišnjicu Kosovskog boja prikupio oko 40 dela najznačajnijih živih srpskih slikara za posebnu galeriju „slavnog grada gospodstva nam…“ – došli su potom ratovi i sve slike su predate Narodnom muzeju), Filozofsko – književne škole, predsednik je odbora za obnovu Manastira Milentija o kojoj je napisao Monografiju, osnivač je Galerije Milića od Mačve sa 150 poklonjenih slika njegovog kosovskog cilkusa (a Đidića je testamentom proglasio za doživotnog „staratelja“), idejni je pokretač Skulptura epskih junaka kneza Lazara u Likovnoj koloniji u Ribarskoj Banji, osnivač je Spomenika Miodragu Petroviću Čkalji u Balšićevoj ulici, Majke Srbije i majke Grčke na Kosturnici, Jeleni Balšić, Krivorečkim žrtvama u Krivoj reci, Milentijskoj rozeti u Brusu, Spomenik mira u Kruševcu.“

I ako i ovo takstativno nabrajanje bude dosadno čitaocima moram istaći jedan deo mog vanknjiževnog angažovanja koji je izlazio iz moje duše. Godine 2018. doneo sam sa Hilandara Nemanjinu lozu (zapravo struk iz starog hilandarsog atara, i uz pomoć najstarijeg Hilandarca starca Stefana, koji je lozu orezao i vinom polio, uz blagoslov igumana Metodija) i sa kalemarom Racom Pantelićem zasadio je u 49 svetinja Raško prizrenske i Moravske škole: crkva Lazarica, Nova crkva i crkva Sv. Jovana na Bagdali, crkva u Milentiji i na Dubu, Studenica, Žiča, Veluće, Ljubostinja, crkva u Sv. Trojice u Trsteniku, Svih svetih u Aleksandrovcu, Kalenić, Manasija, Ravanica, Sv.Maksim Prepodobni u Kostolcu… sve do Hrama Sv. Save u Beogradu. I o tom svetom hodočašću po Srbiji napisao (sa blagoslovom i predgovorom vladike Davida) knjigu „Hilandarska loza.“ Ako je bilo šta vredno od tih književnih i drugih tragova moga žitija godi mi konstatacija da sam „najkruševačkiji pisac“. Ovaj grad je ogoljeni toponim u mojim metaforama, u mome delu, koliko u poeziji, u stihovima, toliko i u prozi (Miroslav Todorović kaže: Bora ima svoje Vranje, Sremac – Niš, Šantić – Mostar, Mihajlo Pantić – Novi Beograd… a Đidić – Kruševac).

Konačno, ako su neke istine „istinite“ kako su vas drugi videli, ako ste u svom veku stvarno bili ono što su drugi potvrđivali, možete možda reći da ste spokojan čovek, a vazda nespokojan pisac.

Valja pomenuti i Vašu posvećenost slikarstvu. Ono, očito, opčinjavajuće deluje, čak ste i jedan od osnivača udruženja „Rasinijus“, koje okuplja priličan broj likovnih umetnika. Šta Vas je to opčinilo zapravo, i koji su Vaši lični planovi u ovoj godini?

Bata: Moj otac, učitelj koji je sjajno svirao violinu, hteo je pošto poto da i ja budem muzičar. U vreme ono, u ulici Balšićevoj u kojoj smo stanovali, imali smo jednog komšiju Gojkovića, profesora Muzičke škole kome je otac plaćao u naturi kazanima pekmeza privatne časove za mene, da ja „prosviram“ na očevoj violini – ali ja nisam imao taj gen. Ali sam ga imao za crtanje. Kao đak Gimnazije, pod budnim okom Dimitrija Simića, po nalogu direktorke Kekeranke, nas nekoliko talentovanih đaka (Slavko Čvorović, Milan Đokić, Aca Sibinović, Božidar Knežević, Milivoje Mićić…) islikali smo portrete narodnih heroja i pisaca, Alekse Šantića, Đure Jakšića, Milovana Glišića itd. Ja sam posle slikao, kao đak VII razreda i za Muzičku školu Šumana, Šostakovića koji i danas stoje u hodnicima Škole. Čak sam se kolebao da upišem Likovnu akademiju. Iz te lepe iskrivljenosti u kojoj se nalazilo moje duhovno biće našle su se „tralje“, kao ostaci nekadašnje ljubavi i na nekoliko potonjih javnih istupanja kao slikara. Prvu samostalnu izložbu /2015/ sam imao (uglavnom ulja na platnu) na mojoj šupi! Došao je grdan svet! Drugu u Narodnom muzeju u Kruševcu. Potom u Brusu. Učestvujem na grupnim iložbama (na Balšićevim tarabama) u Galeriji Milića od Mačve – gde sam učestvovao u osnivanju Rasinijusa. Na Kozniku posebno, svakog 9. avgusta, na Sv. Pantelejmona, tom divnom srednjovekovnom zamku na 1000 metara – nema kruševačkog slikara ni pesnika koga tamo nisam ugostio (opština Brus je poštovala moju osnivačku ideju). Kad stara ljubav progovara, i kad više ne liči da je prevara, kad poveruješ svojoj kičici kao i peru, ti vidiš da jednim delom moraš početi sve ispočetka. U ranu mladost! Da nadoknadiš ono što ti nije bilo dovoljno dano.