Licem u lice: Marko Đorđević

Još uvek se slobodno vozim

Studentima nisam previše govorio o životu koji je prethodio mojoj fakultetskoj profesorskoj karijeri, mada su neki od njih to izvalili jer su pronašli neke video spotove na Jutjubu… Neosporno je da sam spisateljski talenat i umeće veštog baratanja rečima nasledio od oca Milentija, ali sam u traganjima uvek eksperimentisao sa različitim stranama svoje ličnosti, sklonostima i sposobnostima… Put do najgledanijeg serijala na televizijama sa nacionalnim frekvencijama, verovatno je započeo još osamdesetih godina kada sam skoro svaki vikend kao klinac provodio na selu

Razgovarao: Ivan St. Rizinger

Dr Marko M. Đorđević danas uvaženi univerzitetski profesor i televizijski producent postao je sa svega 16 godina, sredinom ’90-tih (rođen 1978. u Kruševcu), kao pevač Slobodne Wožnje, jedne od najboljih rok grupa koje je Kruševac ikada imao, velika zvezda u srpskim razmerama, nakon objavljivanja njihovog antologijskog debi albuma „Čudovište i kamenje“. Za tako raskošan um i nestašnu a radoznalu prirodu bilo je samo pitanje vremena kada će se popeti do najviših akademskih zvanja… Od 2023. je redovni profesor na Fakultetu pedagoških nauka Univerziteta u Kragujevcu. Predaje Komunikologiju, Medijsku pismenost i Retoriku i veštine komunikacije.

Da počnemo hronološki… Ti si jedan od reprezentativnih primeraka „neuništive generacije“ stasavale u Kruševcu sredinom ’90-tih – jesu li te te godine očeličile i nečemu presudnom za život naučile ili ti je samo muka kad ih se setiš?

Marko: Kada danas razmišljam o ’90-tim proživljenim uglavnom u Kruševcu i provlačim ih kroz filtere varljivih sećanja, te godine mi se čine prelepim i prestrašnim. Prelepe, jer su godine moje mladosti i gimnazijskih dana, prvih muzičkih i kreativnih uzleta, najpre u grupi Slobodna Wožnja, a potom i u Scarps-ima. U njima vidim sebe rokerski razbarušenog, neobuzdanog, buntovnog, slobodnog, otvorenog, nestrpljivog, prividno sigurnog, a suštinski u stalnom preispitivanju i potrazi za sobom i sopstvenim izrazom. Sa druge strane, te godine su prestrašne jer su naši tadašnji životi bili veoma skučeni i oskudni usled nestabilnih društveno-političkih i ekonomskih okolnosti, plamtećih ratova, sankcija, protesta, besparice. Svirali smo na očajnim instrumentima, na poluraspadnutoj opremi, probe održavali po memljivim podrumima u krajnje mizernim uslovima, pili Jagodinsko pivo ispred prodavnica i u Grizliju, a opet, bilo je neke neobjašnjive energije u vazduhu. Kreativnost je cvetala. I potreba da se pronađe put obasjan smislom, uprkos propagandnom blatu i ružičastoj turbo-folk kulturi koje su sve više uzimale maha.

Ponudio sam idejni koncept, sinopsis i kalkulaciju troškova za snimanje serijala “Moja dedovina” glavnoj urednici redakcije zabavnog programa RTS-a projekat je prihvaćen i tako sam uplovio u producentske vode.

Slobodna Wožnja je tih godina bila moj avion sa kojim sam mogao da odletim iz svoje mladićke sobe, da pobegnem iz škole, da odem iz svog grada u neki drugi, a koncertni podijum mesto kreativnog izražavanja i isijavanja adrenalina i neobuzdane energije. Sve je delovalo kao san. Kao učenik prve godine Gimnazije, već sam pevao u rok bendu, nastupao pred publikom, zatim smo snimili prvi album koji je objavila u to vreme eminentna izdavačka kuća Metropolis. Čitao sam Bulgakova, Tišmu, Kunderu, Selenića, Karanovića, ruske klasike, gledao do iznemoglosti film Miše Radivojevića „Dečko koji obećava“, slušao Disciplinu kičme, Boje i Obojeni program, pisao najbolje sastave iz srpskog u odeljenju, putovao vozom na more ulazeći kroz prozor sa gitarom i živeo taj san slobodnog vozača. Kada se spletom životnih okolnosti, ali i usled narušenih međuljudskih odnosa, Wožnja 1995. raspala, jako sam to teško podneo. To je ubrzalo i moju potrebu da napustim rodni grad i odem u Beograd na studije. Budući da su svi iz benda bili stariji tri godine i da su jedni otišli u vosjku, a drugi na studije, sebe više nisam video kao srednjoškolca, iako sam to zapravo bio. Otuda se moj neuspeli pokušaj da skratim srednjoškolsko obrazovanje i po završetku treće godine upišem Filmsku i televizijsku produkciju na Fakultetu dramskih umetnosti, završio totalnim fijaskom. Pao sam na prijemnom i vratio se u Kruševac „podvijenog repa“. U tom periodu počinje moje druženje sa Sašom i Zlajom, i budući da je mesto basiste u Scarps-ima odlaskom Ivana Nešića bilo upražnjeno, počinjem da sviram sa njima i ta saradnja traje do 2001. Sledeće godine sam upisao Srpsku književnost i jezik na Filološkom fakultetu u Beogradu. Kada sam završio faks i počeo da radim u srednjoj školi kao profesor srpskog jezika, shvatio sam da bi bilo bolje da magistriram i doktoriram i kasnije dobijem bolji i plaćeniji posao na fakultetu.

Uvek mi je bilo čudesno kako su zapravo gotovo svi članovi Slobodne Wožnje izrasli u ozbiljne autoritete u svojim oblastima i ostaje žal što takva količina kreativaca na jednom mestu nije stigla do svojih krajnjih granica, ako ih je i bilo… Pričaš li ponekad studentima o tom delu svoje ličnosti i šta te je zapravo opredelilo u izboru profesije, ima tu i puno genetike…?

Marko: Svako od nas je bio specifičan na svoj način, verovatno je takav spoj kreativaca i rezultirao bendom posebnog potencijala i energije kakva je bila Wožnja. Kažem namerno potencijala, jer mislim da svoj kreativni vrhunac koji je trebalo da se čuje na drugom studijskom albumu nikada nismo dostigli, jer smo se razišli i nismo ga snimili. Te pesme koje su bile fenomenalne ostale su na nekim demo snimcima, na kasetama koje su se zagubile i nestale u kovitlacu godina. Ja se tekstova i melodija još i dalje kroz maglu sećam i to je to. Neslavan kraj jednog benda koji je tako mnogo obećavao. Danas sam u kontaktu sa gitaristom Goranom Stojiljkovićem i trubačem Nikolom Čolovićem jer živimo u Beogradu i deca su nam sličnih godina pa povremeno napravimo neku planinarsku akciju. Studentima ranije nisam previše govorio o životu koji je prethodio mojoj fakultetskoj profesorskoj karijeri, mada su neki od njih koji su pokazivali interesovanja ka rok muzici i kulturi, i koji čak sviraju u pojedinim bendovima, to izvalili jer su pronašli neke video spotove na Jutjubu. Valjda im je bilo drago zbog toga. Ne znam. Čini mi se da ove mlađe generacije, tzv. zumera, sve manje teže takvim oblicima kulture, umetnosti i izraza. Tome je između ostalog verovatno doprinela sveukupna digitalna transformacija medija i kulture. Kod mene su stvari uvek bile i ostale iste kada je reč o izboru profesije. Nema jedne, ima više njih. Otvoren sam i fluidan. Bio sam uvek sklon pravljenju kompromisa i rekao bih, pragmatičan. Jesu genetika i porodično okruženje definitivno uticale na moje izbore, jer sam od malena bio okružen knjigama i muzikom, neosporno je da sam spisateljski talenat i umeće veštog baratanja rečima nasledio od oca Milentija (čuveni kruševački književnik i profesor – prim. aut.), ali sam u traganjima uvek eksperimentisao sa različitim stranama svoje ličnosti, sklonostima i sposobnostima. Ne nalazim se samo u ulozi profesora, zato sam uplovio i u preduzetničke vode i osnovao firmu koja se bavi televizijskom produkcijom, pišem naučne radove i knjige, nastupam na konferencijama, ali ponovo pišem pesme i komponujem muziku, u međuvremenu planinarim, skijam, treniram ving čun i rvem se sa svakodnevicom i svojim sinom Jugom, suprugom Tamarom i psom Šmucijem.

To tvoje angažovanje oko pisanja scenarija, osmišljavanja i produkcije emisije „Moja dedovina“, koja se već nekoliko sezona sa uspehom emituje u udarnom RTS terminu mnoge je poprilično iznenadila, uplovio si u jedan potpuno drugačiji svet od onog po kome te ljudi znaju… Čini mi se da ti baš ta tema nije bila samo profesionalni izazov, ima verujem sama ideja i puno veze sa Mozgovom?

Marko: Možda je za nekog to bilo iznenađenje, ali put do najgledanijeg serijala na televizijama sa nacionalnim frekvencijama, verovatno je započeo još osamdesetih godina kada sam skoro svaki vikend kao klinac provodio na selu, kod prabaka i pradeka, i baka i deka, u selima Mozgovo kod Aleksinca i Medveđa kod Trstenika. Tu si u potpunosti u pravu. Te slike, mirise, ukuse detinjstva, susrete, način života i jezik ljudi sa sela, duboko sam nosio u sebi, a onda je splet slučajnih okolnosti i prijateljstva sa televizijskim autorom Milanom Popovićem koje se začelo još tokom studentskih dana u Beogradu, usmeravao dalji razvoj događaja. Milan se temama nestajanja sela i “bele kuge” već bavio u serijalu “Zadnja kuća Srbija” u okviru svog radnog angažmana na RTS-u, a ja sam u proteklih deset godina pored posla na fakultetu, pokrenuo najpre izdavačku kuću, pa agenciju za odnose sa javnošću i konsalting, i najposle 2021. godine produkcijsku kuću. Budući da smo već ostvarivali zajedničku poslovnu saradnju u okviru komercijalnih medijskih projekata za velike kompanije, i da je globalna pandemija reaktuelizovala povratak selu i prirodi kao sigurnim mestima za život u kriznim okolnostima, rodila se ideja o zajedničkoj saradnji između moje produkcijske kuće “Serbika Media” i javnog medijskog servisa. Ponudio sam idejni koncept, sinopsis i kalkulaciju troškova za snimanje serijala “Moja dedovina” tada glavnoj urednici redakcije zabavnog programa RTS-a, Oliveri Kovačević, projekat je prihvaćen i tako sam uplovio u producentske vode. Dosad smo proizveli tri sezone po 14 emisija, a u martu 2024. počinje snimanje četvrte sezone.

Da prozborimo koju i o tvom akademskom putu – uspeo si za relativno kratko vreme da se uspneš i vrlo visoko na akademskoj lestvici, kroz šta si sve prošao i kuda dalje stremiš u toj, takođe uzbudljivoj, uzbrdici?

Marko: Moglo bi sve to da se posmatra i tako ako bismo pošli od činjenice da sam u četrdeset četvrtoj godini, dakle, još uvek u relativno mlađim godinama, postao redovni profesor i faktički došao do najvišeg akademskog zvanja na Univerzitetu. Međutim, iza mene je bio dug i trnovit put koji je najpre obuhvatao višegodišnje školovanje na osnovnim, magistarskim i doktorskim studijama, a onda od 2008. do 2023. godine petnaestogodišnji prolazak kroz sva izborna zvanja u nastavi od saradnika u nastavi, asistenta, docenta, vanrednog i najposle redovnog profesora.

Te lepe, zanimljive ali i stresne godine su, kako mi se sada čini, proletele, i uglavnom su bile ispunjene radom sa studentima, učestvovanjem na naučnim skupovima u zemlji i inostranstvu, pisanjem naučnih radova i knjiga, realizovanjem nastavničke mobilnosti u inostranstvu, ali i obavljanjem funkcije koordinatora za odnose sa javnošću na Fakultetu pedagoških nauka. Tokom 2020. godine sam dobio poziv da predajem i na Fakultetu savremenih umetnosti u Beogradu i ta saradnja još uvek traje.

Posle svih tih godina provedenih na Univerzitetu i neprestanom radu i karijernom napredovanju, logično je da sam morao da se odreknem nekih stvari do kojih mi je ranije bilo stalo, međutim, kako su se na različitim životnim poljima kockice polako sklopile i kako sam osvojio mnoge vrhove kreacija, osetio sam potrebu da se ponovo vratim svojoj izvornoj ljubavi i sklonostima. Nakupilo se izgleda mnogo toga u meni, tekstovi su pokuljali, melodije na gitari su se nizale za rečima i poželeo sam da se posle dvadeset jedne godine pauze ponovo vratim na scenu sa kantautorskim muzičkim albumom. Okupio sam ekipu vrsnih muzičara i studijskih delatnika i nastupaću pod umetničkim imenom Markotik. U perspektivi ću verovatno napisati još nekoliko stručnih knjiga, a ne isključujem ni mogućnost da se oprobam u romanopisanju. Sve u svemu, još uvek se slobodno vozim.

Operacija „Markotik“

Još, za kraj, otkrij neke nama zanimljive pojedinosti o budućem albumu, možda koga si sve privukao da ti saučestvuje na njemu, kakav koncept možemo da očekujemo, u kom pravcu sve to ide i kada da ga očekujemo?

Marko: U prvim borbenim redovima su ljudi kojima sam poslao svoje demo snimke i koji su me ohrabrili da nastavim, Goran Stojiljković na električnoj gitari, Zoran Vasić – Zoka na bas gitari i profesor Marjan Cvetanović iz Niša na trubi. Ja pevam i sviram akustičnu ozvučenu gitaru. Rokerskoj javnosti su oni dobro poznati, Goran je svirao u Slobodnoj Wožnji, Vitaminu i Mladim Goranima, Zoka u grupi ZAA, a Marjan kao prvenstveno džez trubač nastupa sa svojim kvintetom i u niškom Big Bendu, ali je sarađivao sa mnogim bendovima poput Ružnih religioznih lutki, Danilovog doživljaja Beča, Procesa… Na bubnjevima bi trebalo da bude Goran Savić-Čaki. Što se koncepta i stilske orjentacije tiče, ja bih tu radije prepustio muzičkim kritičarima i publici da se izjasne kada budemo završili album. Tekstovi su introspektivni, zasnovani na preispitivanju sopstvenih sumnji i strahova, teme koje u pesmama obrađujem su prolaznost, traganje za smislom u vremenu besmisla, poigravanje sa svojim senkama i tamnim stranama ličnosti, ali ima i onih ljubavnih u pomalo neobičnom poetskom ključu. Kada je osmišljavao svoje deonice na trubi, Marjan je, recimo, žanrovski stil mojih kompozicija odredio kao neki lo-fi indie-folk. Generalno se uopšte ne opterećujem svrstavanjem u bilo koji žanr. Pišem to što pišem, sviram to što sviram i pevam kako umem i znam, trudim se da pesme budu iskrene i emotivne, i to je sve. Vreme je antidepresiva, droga i opijata te otuda upravo sa Univerziteta stiže muzički lek Markotik koji se može konzumirati neograničeno i nema neželjenih efekata.