Licem u lice: Frida Šarar – podjastrebačka buntovna vila

Možda sam baš takva slobodna i samosvesna rođena, zahvaljujući malom pitomom kraju iz kojeg sam nikla, u kome su ljudi pošteni i dobri i koji mi je pružio puno ljubavi, čak i kad me nije baš najbolje razumeo… Kruševac je tih devedesetih godina bio potpuno lud i haotičan, kao da se sve pomalo raspadalo i nije bilo nikakve strukture, ali se baš iz tog haosa rađala neka divlja energija, i destruktivna i konstruktivna istovremeno… On je od prvog trenutka bio zaljubljen u sve što ja pišem i do danas je moj najverniji čitatelj. Sve što objavim on pročita po deset puta i onda vodimo konstruktivne razgovore…

Razgovarao: Ivan St. Rizinger

Frida je zapravo jedna kruševačka Marina, od detinjstva zaljubljena u slavnu meksičku umetnicu Fridu Kalo, a Šarar je pokupila od muža, Riječanina, nekada klavijaturiste slavne grupe Let 3. Već kao klinka provukla se kroz najrazličitije ovdašnje andergraund prostore, klubove i garaže, kasnije prerasla u uticajnu tviterašicu da bi danas čitavo svoje stečeno znanje i iskustvo pretočila u knjige i kolumne postajući jedna od najuticajnijih regionalnih spisateljica.

Pažljiviji čitalac mogao bi, iz tvojih pisanja, da izvuče priličan broj biografskih podataka o tvom odrastanju i retko privrženosti rodnom kraju… Priče o velikom Miliji Vukoviću, Pojatama, Vitoševcu, selu podno Jastrepca slikovite su i toliko emotivno ubedeljive da čitalac prosto poželi da se i sam nađe u tom rasinskom mikrosvetu. Da li te to godine i daljine čine sve nostalgičnijom?

Frida: Svaki čovek je sklon da romantizuje stvari, ljude, mesta i događaje iz svog detinjstva. Međutim, kod mene nije samo reč o romantizaciji i nostalgiji. Od malena sam bila samosvesna, izraziti individualac i razmišljala sam izvan koncepata koje mi zadaje sredina. Tako da me je u periodu odrastanja, a pogotovo buntovne adolescencije, ta mala sredina gušila i nisam je doživljavala kao nešto svoje. Više me zanimao veliki daleki svet koji mi nudi slobodu. Ipak, s godinama sam shvatila da sloboda za mene nije nešto što svet treba da mi pruži, već ono što nosim u sebi, bez obzira kakav je svet. A možda sam baš takva slobodna i samosvesna rođena, zahvaljujući malom pitomom kraju iz kojeg sam nikla, u kome su ljudi pošteni i dobri i koji mi je pružio puno ljubavi, čak i kad me nije baš najbolje razumeo. Jer ljubav i dobrota su najveća moć, najveći status i najbitniji temelj. Često se vraćam na te svoje pretke kao na moralne uzore i na njihov analogni organski univerzum, život srastao uz prirodu, koji iz ovog našeg vremena deluje nestvarno i bajkovito, iako nije bio nimalo lak. Sećanja na detinjstvo na selu su mesto u meni na koje se često vraćam, o kome rado pišem i koje će me inspirisati dok sam živa.

Vreme tvog puberteta uglavnom se poklapa sa „godinama opasnog življenja“ na Balkanu, ali i pravom erupcijom pozitivne rokenrol energije… U Kruševcu je svaka ulica imala bend, još uvek je čitanje bilo u trendu i čini mi se da tu upravo kreće tvoja potraga za unutarnjim, oslobađao se i tvoj nemirni duh i potreba da se sve kaže jasno i glasno. Negde sam pročitao da si plesala na Trgu tokom pomračenja ’99. dok su svi bili po podrumima…

Frida: Kruševac je tih devedesetih godina bio potpuno lud i haotičan, kao da se sve pomalo raspadalo i nije bilo nikakve strukture, ali se baš iz tog haosa rađala neka divlja energija, i destruktivna i konstruktivna istovremeno. Svi smo nešto stvarali, svirali, pisali, ludo smo se odevali, farbali smo martinke autolakom, muškarci su nosili helanke, svaki izlazak je bio mali performans i živeli smo umetnost 24/7. Uporedo smo išli i na proteste protiv Miloševića, razgovarali o politici, o filozofiji, o nastanku kosmosa, sve nas je zanimalo, a društvo nam u tom trenutku skoro ništa nije pružalo. Morali smo sami da osmislimo prostore svoje kreativnosti, i to su onda najčešće bili kafići i noćni klubovi, trgovi, trotoari, parkovi. Sve je to bila naša scena. Možda se zadesila i takva neka generacija, ali evo ni danas mi nije jasno kako smo u tom svetu bez interneta i bez para da kupimo neki ozbiljniji strani časopis, išli u korak sa svim što se objavljuje na zapadu. Slušali smo ono što se tog trenutka sluša u Londonu i Njujorku i Kruševac je bio svet, zahvaljujući toj ludoj deci koja su često išla po rubu delikvencije, a koja su danas rasuta po svetu. Moj ples pored Spomenika kosovskim junacima na dan pomračenja sunca je samo jedna od mnogih spontano iskrslih erupcija slobode, za koji većina (koja je sedela u podrumima) nije imala razumevanja, pa sam na kraju dana završila u policijskoj stanici (smeh). Ali i o tome sam napisala jednu živopisnu kolumnu.

U Beogradu postaješ „kraljica tvitera“ i počinješ da prostireš svoju kreativnost po internetu. Zapravo materijalizuješ globalno sve ono što si skupljala u sebi. Čemu te još naučio taj veliki grad, čiji je prvi „gradonačelnik“ (citiram Karla Minića) bio takođe Kruševljanin despot Stefan?

Frida: Koliko god da smo se u Kruševcu ludo provodili, svi smo jedva čekali da odemo u Beograd, jer je tamo sigurno još luđe. I naravno, preseljenje u Beograd je za svakog studenta šok, koliko god da smo povremeno odlazili tamo na koncerte, izlete, pa čak i stopirali noću iz Kruševca za Beograd, ipak je svakodnevica i kontinuirani život u Beogradu nešto drugo. Previše mogućnosti, previše ljudi, drugačiji mentalitet, ludačka energija, ali ništa od toga mi nije bilo problem, jer je moj fokus uvek bio pre svega na unutrašnjem životu, na vlastitim idejama, osećanjima, mašti i beskompromisnoj potrebi da to izbacim iz sebe. Kad znate ko ste i šta hoćete, ni najluđi i najveći grad na svetu ne može da vas zbuni. Imam ja jedan stari tvit „ne rasipaj se, nađi fokus i bićeš spasen od izobilja“. Kad se pojavila društvena mreža tviter, počela sam tamo da pišem svoje misli bez ikakve ambicije i nepretenciozno, ali i bez ikakvih ograda i folija. Brutalno sam ogoljavala dušu i govorila o najdubljoj intimi, na poetičan način, misleći da to nikad niko neće ni da pročita i da puštam svoje misli niz vetar. Nisam ni sanjala da ću za par godina da postanem kraljica i zvezda tvitera, i da će baš tu da se oformi jedno jezgro mojih čitalaca koji me prate do danas i kupuju moje knjige. Da čudo bude veće, svi ti tvitovi su danas smešteni u knjigu „Ženo, pokrij tu dušu“ (V.B.Z. Zagreb). Drago mi je što sam ih konzervirala na taj način, jer ni ja ni tviter više nismo isti, pa ostaju kao dokument jedne bivše mene i jednog zanimljivog vremena.

I onda ljubav načini čudo, nađeš se u Rijeci, pored Ivana Šarara, bivšeg člana slavnog Leta 3, takva kakva jesi, unikatna pobunjenica. Na povremene provokacije odgovaraš sad već antologijsko pesmom „J.bo vas jezik“ koja se svetlosnom brzinom proširila prostorom bivše Jugoslavije, čak je i Voja Brajović recituje na komemoraciji Miri Furlan. Postaješ tražena kolumnistkinja i tiražna poetesa, zahvaljujući priči „Prvi Hrvat u mom selu“ dobijaš i međunarodno priznanje. Čista renesansa.

Frida: Da, Šarara sam upoznala na tom starom tviteru, pre 14 godina. On je od prvog trenutka bio zaljubljen u sve što ja pišem i do danas je moj najverniji čitatelj. Sve što objavim on pročita po deset puta i onda vodimo konstruktivne razgovore. S obzirom na to da sam uvek imala manjak ambicije i nisam tip koji se lakta da bi došao do nekog uspeha, mogu da kažem da su muž i šačica prijatelja koji su oduvek vršili pritisak na mene da počnem da objavljujem, odigrali presudnu ulogu u tome da svoje pesme stavim u zbirku, prvo jednu, pa posle i drugu, i da eto igrom sudbine na kraju završim sa tri objavljene knjige, a da o tome nisam imala nikakav plan. Moje pesme uglavnom dolaze iz veoma jakih emocija i taj život može da se oseti i opipa u njima. Pesma „J.bo vas jezik“ je svakako najpopularnija koju sam ikada napisala i moja lična karta, puno je objavljivana, puno se o njoj pisalo, snimljen je i dokumentarac, tako da je postala svojevrstan fenomen. Što se kolumni tiče, to se isto desilo spontano, na poziv urednika koji su pratili moje internet delovanje, pisala sam za četiri portala u regionu, sada već imam preko 300 kolumni i to je postao regularan kanal za moju komunikaciju sa svetom, obelodanjivanje nekih stavova, uvida, iskustava. Niko mi ne nameće teme, niti na bilo koji način uređuje moje tekstove, pišem bukvalno šta ja hoću i, bez obzira što zarađujem od pisanja, to ne doživljavam kao posao, jer „izraziti se, podeliti sa svetom i biti svoj“ ne može da bude posao. To je nasušna potreba i način života, a ako vam neko za to još i plati, gde ćeš bolje.

Pošto si tako udobno umotana u svim svojim gradovima, alter egoima i ličnim ratovima, za prava onih koji ne umeju ili ne smeju sami da se brane, jesi li konačno utvrdila svoje duhovne granice? Postoji li šansa da Ivan i ti nastavite i onaj muzički serijal „Porno brak“?

Frida: Nemam nikakvih granica, osim onih koje postavljaju moralni kodeksi, saosećanje i želja da moja sloboda ne bude ni na čiju štetu. Nemam granica ni u onome što jesam i što ću možda da budem, puštam život da se dešava jer duboko verujem da se autentičnost uvek na kraju isplati. Što se tiče našeg benda, često nas ljudi pitaju zašto smo stali i hoćemo li da nastavimo, a odgovor je najbanalniji mogući: korona nas je prekinula nakon četiri objavljena singla i kad smo već bili u jeku nekih dogovora za nastupe i ozbiljniji pristup bavljenju muzikom. Posle toga se sve nekako razvodnilo i naša euforija je splasnula, iako imamo još dve-tri skoro završene pesme koje je greh ostaviti da čame u kompjuteru. Nadam se da ćemo bar to da objavimo i koliko toliko zaokružimo priču. A za dalje, videćemo.

Jesi li osoba koja pažljivo planira šta će naredno stvarati ili je i dalje čitava ta kreativna kakofonija koja te okružuje prepuštena, kao kod većine umetnika, stihiji i tvom instinktu da radiš samo ono što ti se u trenutku hoće? Šta sledi, makar u bliskoj budućnosti? 

Frida: Nikad ne radim po planu, pogotovo ne stvaram po planu. Ali kad stvorim dovoljno toga bez plana, onda imam hrpu stvorenog sa kojom nešto treba preduzeti. Tako sam hrpu pesama pisanih zadnjih par decenija stavila u dve zbirke, hrpu tvitova u knjigu tvitova, a trenutno imam hrpu kolumni od kojih ću napraviti odabir za knjigu. Dakle, sledeće što možete da očekujete od mene je knjiga kolumni, koja će, ako ne budem lenja, da izađe sledeće godine. Osim toga, i dalje pišem pesme, nove kolumne i vodim radionice poezije, ovog leta čak dve, u Gradskoj knjižnici Rijeka i u Dvorcu Stara Sušica u Gorskom Kotaru. A biću i urednica dve nove zbirke poezije mladih talentovanih autora. Sve što sam upijala tokom života, od detinjstva na ovamo, taložilo se u meni i valjda je zadnjih godina došao red da to vratim svetu kroz sopstveno stvaralaštvo i kroz davanje putokaza drugima kako sami da stvaraju.