Licem u lice: Dragan Marinković, sav taj Marinko…

Boško je pravio audio reklame, pa mu je povremeno trebalo da se nešto otpeva. U tu svrhu napravio sam pesmu „Caffe Joy“ za čuveni niški kafić, koja je ubrzo postala hit… Pesmu „Veju, veju pahuljice“ i dalje zna napamet Sergej Trifunović, koji je imao 12 godina na Ljiljinoj i mojoj svadbi, na kojoj smo je svi pevali… Mislim da i dalje držim rekord u broju igranja predstava – 142 u jednoj sezoni

Razgovarao: Ivan St. Rizinger

Za nas, nešto mlađe klince tih davnih 80-tih Marinko je bio najveća kruševačka zvezda u usponu – pesme koje je pisao i izvodio redom su postajale naši intimni hitovi, izgledom lep i pomalo krhke građe na korak od svejugoslovenske popularnosti preselio se na pozorišnu scenu, na kojoj (kako vreme leti) pomalo nostalgično danas čeka i više no zasluženu penziju…

Rođen za transformacije

Gotovo svi pripadnici srednje i starije generacije zakleli bi se, bez obzira što smo kasnije ubeđeni da smo živeli u najgorem društvu koje je svet video, da je Kruševac od pre pola veka bio puno ugodnije mesto za odrastanje nego danas… iako smo u međuvremenu opremljeni svakojakim čudesima. Imaš li i ti takav osećaj i je li to samo ona čuvena „žal za mladost“ (jer tako to tumače oni koji bi da eliminišu tu štetnu nostalgiju)? Kad zatvoriš oči i otploviš unazad koje su to slike i koje emocije koje te tada pohode?

Marinko: Pre pola veka konačno smo se majka i ja uselili u novi stan. Iz neuslova („privremenog „ smeštaja od 15 godina, bez tekuće vode i svega što bez nje nemaš), ušli smo u zgradu sa čak 2 lifta, sa centralnim grejanjem, a što je najvažnije sa divnim komšilukom. Otac je došao tek posle godinu dana iz pečalbe, iz Afrike. Sedam godina je crnčio, da bi zaradio za pola tog stana. U to vreme skoro niko nije kupovao stan, već su ga dobijali od firme. Ali moj otac nikako da dođe na red, pa je odlučio da ga kupi i ostatak otplaćuje do penzije. Podučen da uvek stanem u red, kasnije sam teško podnosio izguravanje. Ta me nepravda i sada boli, kao i mog sina. Valjda je i to genetski.

U pomenutom novom komšiluku bilo je mnogo mojih vršnjaka, pa smo se brzo zbližili. Prvo smo sedeli na stepeništu devetog sprata, uz harmoniku i cigare u tajnosti, a onda na žurkama u dečjim sobama. Eh, TO su bile prave žurke. Sijalice koje smo bojili temperama, povezane žicom za kabl od zvučnika gramofona (to je onaj uređaj koji pušta ploče), i kad ga otpipiš, light show bije u ritmu bubnja i basa. Majke nam pravile kiflice, a mi pili sokove (osim za rođendane ili doček Nove godine šampanjac od kog je većina na kraju povraćala). Tako smo se družili zimi, a leti dole u školskom dvorištu Jovana Popovića. Darko koji je tada svirao Pink Floyd na harmonici, napalio nas je da i mi nešto sviramo. A i nije bilo teško, jer smo ukapirali da devojčice to vole, pa sam iskukao akustičnu gitaru Vegas. Brda je već imao poluelektričnu „Melodiju“, koju je dobio na nekoj nagradnoj igri. Čačku smo napalili da bude bubnjar. Možete misliti kako smo zvučali: Darko nekako poveže usisivač na harmoniku i svira je položenu kao da je sintisajzer; ja ubacim mikrofon od kasetofona u otvor gitare; Brdu uključimo direktno, a Čačka napravi bubnjeve od šerpi, lonaca i sita za brašno, na koje navuče deblji najlon. Palice, naravno, varjače. Ali od repertoara nismo odustajali: prvo „Crni leptir“ od Yu grupe, jer je najlakša za počenike, pa „Smoke on the wather“, jer je najčuveniji gitarski rif svih vremena,  Bitlsi – „Yesterday“… Stonsi – „Angie“… Status Quo…Sweet… Bijelo Dugme… i sve ono od ploča koje smo kupovali od džeparca, jer smo samo sa ploča mogli da „skidamo“ kako se svira. Ali „skidali“ smo i gledanjem benda Plavi akordi koji je imao svirke po školama. Mile Šonja, Sava Pevaljka, Bika i Miha (najbolji basista svih vremena u Kruševcu). Divili smo se tim velikim momcima i zamišljali kako ćemo i mi jednog dana tako.

Nekako smo iskukali električne gitare od roditelja, što nije bilo lako. Em su bile skupe, em se u Jugoslaviji nisu ni prodavale. Žuća koji nam se u školskom dvorištu pridružio, nije bio strpljiv, pa je u Beogradu kupio Jolanu, užasno tvrdu poluelektričnu gitaru. Svi smo bili razočarani, al ta je u izboru „bila najbolja“. Svi u mojoj familiji znali su šta mi je san, pa je nana jednom donela 300 maraka da mi se kupi gitara. Tog leta smo prevrnuli Grčku i kupili najbolju moguću – Eko SG sa dva roga, braon boje. Voleo sam je do neba. Čak i spavao sa njom. Bukvalno. Ali pošto je Žuća mnogo bolje svirao solo od mene, a ja svirao ritam, morali smo da se menjamo na probama jer je moja bila meka a njegova tvrda. Tako dočekasmo i prvi nastup u Domu JNA, jer je Brdin ćale bio načelnik. Na pravim bubnjevima i pojačalima domaće proizvodnje Rudi Čajavec (vojska imala sve), isprašili smo od Santane Samba Pa Ti, Oye Como Va i Black Magic women. Sala prepuna, a naši drugari iz školskog svi došli. Bili smo najbolji te večeri (prema „objektivnoj“ proceni istih). Jedan nas je snimao kasetofonom, pa smo posle mnogo puta to preslušavali i shvatili da nam treba pevač. Ubrzo se Vesna Savić istakla kao veoma tačna, a i dobro je znala engleski.

U međuvremenu smo otkrili Shadowse. I dok smo uvežbavali „Apache“ u klubu GP Jastrebac, prolazio Vlada Radoičić Šokac, čuveni diskofil i muzički urednik Radio Kruševca, pa se popeo do nas. Mi se zgranuli! Ej, upao nam najveći poznavalac muzike, da vidi ko to svira „azbuku“ rock muzike, pa se zgranuo i on što smo tako mladi, a sviramo baš to. Ishvalio nas i zamolio da ostane pola sata na probi. WOW! Kasnije smo gostovali na radiju i posećivali ga kući i divili se punim ormarima ploča.

Darko danas svira po klubovima širom Nemačke, Čačka svira bubnjeve u Milenium bendu, Žuća komponuje samo za sebe, a ja izbacio 2 CD-a za decu i sviruckam deci kad im dovedem Deda Mraza.

Kapija sunca početkom 80-tih

Kreću, otprilike u korak sa pojavom Novog talasa početkom 80-tih, da se bude i kreativni duhovi takozvane provincije pa tako stižemo i do „zlatnog doba“ pojave autorskih bendova u Kruševcu i do tebe u ulozi ozbiljnog autora…

Marinko: 20-u jubilarnu godinu života provedem u JNA. Svi koji znaju makar 2 akorda budu raspoređeni u Domove vojske, ali ne i ja. Ja dobijem  objekat značajan po odbranu Jugoslavije, Šašinu Gredu kod Siska, gde nije moglo da se „tambura“, pa me ni kući po gitaru nisu pustili, nego neku „tarabu“ trebovali u Zagrebu, a za drugara iz Rijeke harmoniku umesto sintisajzera. Upućeni jedan na drugog, otkrismo New Wave. Išli smo na svirke Prljavog kazališta, Haustora, a Bijelo Dugme izbacilo „Doživeti stotu“. Pesme koje sam pod tim uticajem komponovao, doneo sam u Kruševac, gde me je čekala moja akustičarska grupa Kapija Sunca. Kroz nju je prošlo 50-ak momaka i devojaka, a i glumili smo predstave za decu i skečeve za mlade. Tada smo osnovali Muzičku i Književnu omladinu pri Savezu omladine, što je iniciralo osnivanje Doma omladine (kasnije KCK) kao novu Ustanovu kulture.

Dok sam bio u vojsci, roditelji mi iz Nemačke donesu Fender Džez Bas. Konačno original u mojim rukama. Bane Straja, moj drug iz klupe, Raka za klavijaturama, Cune bubnjar dovede Džoa, šašavog klinca koji „ubija“ kako peva. Grupu nazovemo Raport, najviše zbog pesme „Armija žena“, dodamo i pesmu „Ipak sam najbolji“ i odemo na Zaječarsku gitarijadu (1982 – 1983), san svakog benda. Tu ideju gitarijade donesemo u Kruševac. Boško sredi da Dom omladine bude organizator i na Stadionu malih sportova, kod Hale, napravimo maratonsku gitarijadu „Rok Raport Festival“, sa 10-ak bendova iz Kruševca i nekoliko njih širom Jugoslavije, koje smo upoznali na Zaječarskoj. Iz Kraljeva grupu Gama Zrak, moje i današnje prijatelje, dovezu drugari na motorima čoperima. Bina nam bude veliki kamion a gledalište prepuno već od ranog popodneva. Tu mi pobedimo, nadam se ne samo zato što smo bili organizatori. To jeste bilo zlatno doba rokenrola u Kruševcu, s obzirom na toliki broj bendova. Šteta je što se malo snimalo, jer nije bilo uređaja. Boško je tek kasnije imao Tik (Teac) snimač sa 4 kanala na maloj audio kaseti, a za neki od retkih beogradskih studija je trebalo puno para. Bilo kako bilo, vežbalo se po podrumima, garažama i vešernicama. Na kaci kupusa, na uglju ili gajbicama, pa je rock prašio gradom. Raport je kao najbolji, dobio prostoriju Doma omladine, tamo gde je sada RTS. Dragan Blažić sada priča da je kao klinac sa svojim bendom Bonus, dole u parku slušao naše probe i divio se.

Promenili smo ime u Alisa. Sada poznati bend Alisa, pojavio se nešto kasnije. Straju je zamenio Srđa Novaković, Raka nas napustio pa je klavijature preuzeo Džo. Svirali smo na otvorenom u Čačku i Kraljevu, gde i danas mnogo više cene rock muziku. Sa kakvim takvim snimcima pojurili smo Krleta, Kruševljanina koji je tada bio glavni u beogradskoj izdavačkoj kući „Jugodisk“. Svidele mu se pesme, ali je složio priču da još nije vreme…da nastavimo da se trudimo… Kruševljani koji dođu do nekog položaja u Beogradu, skoro po pravilu neće da pomognu svojima. To nam je usud, šta li?!

Boško je pravio audio reklame, pa mu je povremeno trebalo da se nešto otpeva. U tu svrhu napravio sam pesmu „Caffe Joy“ za čuveni niški kafić, koja je ubrzo postala hit, jer se kao reklama vrtela na radio Nišu. Te ’85. godine imao sam tri velike obaveze zbog kojih sam napustio bend: ženidba, završavanje Pedagoške Akademije i zapošljavanje u pozorištu. Malo li je? Egzibicionističke potrebe zadovoljio sam na novoj, drugačijoj i finansijski sigurnijoj bini. Oni su, pomognuti čuvenim Žikom gitaristom i Šuletom basistom, snimili pesmu u beogradskom studiju, koja se čuje u filmu „Žikina dinastija“ („Lude godine 7“ – prim.aut.), a Srki ju je obradio pre par godina i okačio na Youtubu.

Srki i Džo su kasnije lepo uspeli kao bend Noćne ptice a otkako se Džo, na žalost, rano upokojio, Srki je i danas „One man band“; Raka svira narodnjake na „mečki“ basu i radi sa ozvučenjem; Bane Straja popravlja gitare, a Blažić ostvaruje dečačke snove sa Bonusom, izbacajući pesme iz mladosti, za koje mu spotove režira moj sin Marko (npr. „Grade ponosni“).

Ekipa REKLAM bendasa prijateljima, druga polovina 80-tih.

Ostao si upamćen i kao lider Reklam benda koji je sredinom 80-tih slovio za jedan od najperspektivnijih na tada fantastičnoj Yu pop rok sceni…

Marinko: Uopšte nisam želeo nove muzičke obaveze sredinom 80-ih, ali umetnost kad te uhvati, ne pušta. Hteo sam budućoj supruzi da čestitam rođendan na poseban način – pesmom i to preko radija. Teško ali ne i nemoguće. Braca Levi (Braca Šljuka), levoruki gitarista i bubnjar Jova Petrović ponude se da mi u tome pomognu, a otkrijemo i klinca Mikija sa solidnom klavijaturom. U garderobi Bele sale Doma omladine uvežbamo „Veju, veju pahuljice“ i Boško nas snimi na pomenutom Tiku. U nedostatku pravog pevača, otpevam ja. Šastri je tada vodio emisiju na Radio Kruševcu i obeća mi da će pesmu pustiti u dogovoreno vreme. Pojavim se 6. decembra na Ljiljinim vratima, par minuta pre 11. Uprtio cvet, šešir i papagaja u kavezu kao poklone, i prstom joj pokazujem da ćuti. Uđem, uključim radio i Šastri najavi premijerno puštanje nove pesme kao rođendansku čestitku. Verovatno je tada definitivno znala da će se udati za mene.

Momci iz benda su iskoristili taj uspeh da me nateraju da napravimo još neke moje pesme a grupu da nazovemo Reklam bend, pa će nam Boško biti menadžer i snimatelj. Tako nastanu hitići „Hojra“ i  „Samo ti“, koje smo snimili u nekom profi studiju u Beogradu. Odemo na gitarijade u Banja Luku i Zaječar, a budemo i predgrupa Poslednjoj igri leptira u diskoteci i sutradan u Boru. Duki nam to sredio jer ovi nisu poneli bubnjeve i bas pojačalo. Boško nam sredi nastup na tvrđavi u Nišu ispred Pilota, Point Blanka, Plavog orkestra… U beogradskom Domu omladine su jednom nedeljno organizovali svirke koje je Radio Beograd prenosio kao „Veče uz radio“, a te večeri zbog Osmog putnika sa Đibonijem i Haustora, prenosi i Radio Split. Voditelj Željko Stefanović, još od ranije moj drug, ohrabri nas da beogradsta publika voli nešto drugačije, pa nas je jako lepo prihvatila zbog obrađene pesme „Neću, neću dijamante“, koju smo počinjali kao „Smoke on the water“, a onda sa pevanjem totalni obrt. Kiki iz Pilota doš’o da to čuje i da se vidimo, iako mu je ruka bila u gipsu.

Ni takve, uspešne, niko da nas prihvati da izbacimo album. Braca je morao da zarađuje, pa je krenuo svadbe sa narodnjacima. Poslednje godine života proveo je kao uspešni ulični svirač na glavnoj štrafti. Jova živi u Beogradu, promenio mnogo bendova i uvek tik do uspeha. „Klinac“ Miki je sada „1 men bend“ kao najbolji klavijaturista grada. Boško je nakon dva radija vlasnik Čigra šopa. Duki se dugo bavio organizacijom i ozvučavanjem najvećih koncerata u zemlji i oženio poslednju pevačicu moje Kapije sunca. Željko Stefanović je živa legenda i voditelj emisije „Vreme sporta i razonode“. Prati radove moga Marka i mene i voli da nas uključi u emisiju. Hitić „Hojra“ možete videti na You Tubu, a pesmu „Veju, veju pahuljice“ i dalje zna napamet Sergej Trifunović, koji je imao 12 godina na Ljiljinoj i mojoj svadbi, na kojoj smo je svi pevali.

I kako se onda uliješ u glumačke vode, pretpostavljam da je tome kumovala čuvena škola Bate Miladinovića koju je kanalisao legendarni Rade Brka u Domu omladine?!

Legedarna predstava „Đačko doba“, levo sedi čuveni profesor glume Bata Miladinović

Marinko: Da nije bilo Kapije sunca, pitanje je kad bi se oformio Dom omladine i pionira Mladost. Pre toga, da me nije jedan profesor izbacio iz muzičke sekcije koju sam vodio, jer smo u kasarni imali neprimeren nastup, ne bi nastala Kapija sunca – prepevao sam Čorbinu pesmu u „Dok stojim za tablom delimično trezan…“ a nastao je haos jer su redovni vojnici bacali kape u vis, vrteli kaiševe i podvriskivali kao na koncertima, a najviše zbog lepih devojaka iz sekcije. Sutradan je tročlana oficirska ekipa natrljala nos direktoru škole, ovaj natrljao profi koji je za to bio zadužen, a profa meni. I hvala im na tome, jer ne bih bio ovo što jesam. Elem, dođem u praznu zgradu (današnji KCK), pitam u kancelariji Saveza socijalističke omladine da li možemo tu da vežbamo i svakodnevno oko podne počnemo da dolazimo. Sa druge strane zida čuje nas Rade Brka, koji je do tada uređivao neke radničke novine, i krenemo sa nastupima za razne prigode i praznike, sve do savezne štafete.

Čuje za nas čika Bata Miladinović, legendarni pozorišni pedagog iz Beograda i reši da u Kruševcu završi karijeru baš sa nama. Napravi školu glume i predstavu „Đačko doba“. Igrali smo je preko 70 puta, uvek pred punom salom a na kraju je snimila televizija Beograd. Mene prvog predloži pozorištu za ulogu Veselina Nikolića i tako ja krenem u profesionalne vode. Do neba sam mu zahvalan jer me izveo na pravi put.

Kapija sunca, u međuvremenu, dospe na skromno finansiranje iz opštinskog budžeta, navodno za naše gitare, žice, majice, ali parice ne stižu do nas. Bunžija kakav sam bio, izgleda da sam zagrebao gde ne treba, pa se Brka okrenuo protiv mene. S obzirom da smo nekoliko godina bili vodeća amaterska scena u gradu, bila je potreba da se oformi Ustanova kulture, na čije čelo postaviše Radoja Savića, ali on je više bio političar nego direktor, pa nam je zajedno sa Brkom zabranjivao izvođenje pesama i predstava koje smo sami pravili, „jer nisu bili na liniji“. Neki Salijeri uvek se nađe da koči.

Hit pesmu „Šašavo moje“ stavio sam na CD za decu, da se ne zaboravi. Vladan Jočić Joka, tekstopisac, je sada novinar u Parizu, Goca Erčević po svetu projektuje zgrade, Cvele u Beogradu izdaje knjige, Marina Đorđević radi u Gradskoj upravi, Zorica Duković vodi tri visoke škole, a ja i dalje pevušim „Šašavo moje“.

Mlade godine za tebe kao profesionalnog glumca obeležila je, pred sam rat, i danas prepričavana predstava „Draga Jelena Sergejevna“ u kojoj je praktično publici predstavljena nova glumačka ekipa, predvođena legendarnom Ljiljanom Toković… U toj postavci sve je bilo pomalo revolucionarno – kavez nasred fiskulturne sale, publika okolo i u pozadini živa svirka…

Marinko: Čudna je bila ta predstava. Inače se taj tekst puno radi po svetu, jer govori o buntu nove generacije, koja želi da uspe po svaku cenu. Zar to nije univerzalna i svevremena tema? Nebojša Bradić je te 90-e godine uzeo u podelu i Slađanu Nestorović (još uvek ne i Ristić) i Jovu Petrovića bubnjara. Njih dvoje, Gavra i ja bili smo iz one ekipe Bate Miladinovića. Od prvakinje Ljiljke Toković imali smo mnogo toga da naučimo. Predstavu smo spremili za tačno tri nedelje, što je verovatno rekord. Probe su u prvoj polovini rada bile improvizacije bez teksta, koje nam je zadavao Bradić, na osnovu situacija koje ćemo imati kad dođemo do teksta. Hteo je da napravimo brutalne scene tuče, silovanja, opijanja. I sve to u kavezu 4x4m, koji nam je napravio „14.oktobar“. Publika je sedela sa sve 4 strane a prvi redovi su bili tik uz kavez. Dešavalo se da ljudi iz tog reda padaju sa stolicama unazad na drugi red, u trenucima kad smo bili u akciji. Povremeno bismo Jova i ja izletali iz kaveza malo iza publike i „cepali“ neki hevi metal, zajedno sa Vladom (Prsluk bend) klavijaturistom. Znali smo da predstavu završimo sa po 2-3 kg manjka (proverili vagom), i krvavim rukama. Trebalo nam je da odigramo nekoliko puta, da bismo otkrili gde se to povređujemo.

Još je zanimljivo i to što smo je igrali u fiskulturnoj sali Gimnazije, jer se pozorište renoviralo. Potom u holu pozorišta, u letnjoj bašti u Zakićevoj i na kraju na našoj novoj sceni. Na festivalu Joakim Vujić, žiri nije znao gde da sedne da gleda predstavu, s obzirom da je publika bila sa sve četiri strane. Čini mi se da je Dragan Nikolić bio predsednik. Rasporedili su se okolo i posle na Okruglom stolu složili da nije ni važno sa koje strane se gleda i jako nas pohvalili, ne znajući da li smo glumci koji znaju da sviraju ili muzičari koji znaju da glume. Bradić je dobio nagradu za režiju a mi za kolektivnu igru.

Ljiljka i Slađa više nisu među nama, Jova se ne bavi glumom, a Gavra i ja još malo igramo matorce i čekamo penzije. Bradić je već tamo. Reklamni spot i predstavu iz tri dela , možete pogledati na You Tubu (Jovan Petrović – Draga Jelena Sergejevna).

Kao što si sam pomenuo – krećeš se lagano ka penziji… Šta je sve i koliko spakovano u tih 30 i kusur godina igranja na sceni i čega si ostao žedan, kad podvlačiš crtu?

Marinko: Pre pet godina sam složio tekstove predstava koje sam igrao i sačuvao. Bilo ih je preko 100. Sada i više. Mislim da i dalje držim rekord u broju igranja predstava – 142 u jednoj sezoni. Mladi glumci jure kvantitet, a iskusniji kvalitet. Čika Bata nas je učio da bavljenje glumom zahteva 3 stvari: srce, glas i pamet. Ima mnogo primera poznatih glumaca kojima nedostaje jedno od toga. Verovatno ja nemam mnogo od toga, ali imam sva 3. Još na početku sam odlučio da ću se truditi da nikad ne budem isti, jer sam uvideo da je važno biti različit. Ne ući u šemu u koju su mnogi upali.

Prva hit predstava „Kidaj od svoje žene“, obeležila je Gavru i mene, a i mi nju. Gostovali su nam Mihajlo i Olivera Viktorović. Za 12 godina odigrali smo je preko 170 puta. Najviše u Kruševcu i uvek pred punom salom. I gledaoci su imali svoje rekorde jer su je neki gledali i preko 50 puta. Većina je znala i tekst, pa su ponekad glasno izgovarali naše tekstove. Posle 50-e, koju smo jako dobro proslavili zajedno sa publikom, Gavra i ja smo mnogo improvizovali i upravo to je dovodilo publiku sve više. Kidajući od njegove žene, na svakoj predstavi sam sedao u krilo nekom iz prvog reda. Od tabadžije preko direktora koji je doveo studente, do gradonačelnika Mileta Mede. Niko se od njih nije ljutio, a grad je nakon toga brujao.

Takođe sam voleo uloge za decu: Nušića u „Autobiografiji“, Đepeta u „Pinokiju“, Strašila u čak 3 verzije „Čarobnjaka iz Oza“, Mačka u čizmama, Duha u „Aladinu“,  Čaru Vračaru u „Tajni čarobne muzike“ (diplomsku režiju Miška Dinulovića, koju smo igrali 20 godina), moju monodramu „Kako je Nikola dobio brata“, koju igram 25 godina.

Čast je bila igrati kod reditelja Nikite Milivojevića, Kokana Mladenovića, Mucija Draškića, Snežane Trišić…i sa velikanima od Đuze i Tanje Bošković do rano preminulog Marka Živića.

I za čim žaliti? Možda malo za ulogama u tekstovima Duška Kovačevića, jer on najbolje piše za glumce. Zaigrao sam poneku epizodu i u TV serijama, ali će mi biti najdraže ako uspemo da realizujemo seriju „Eh živote, limunova koro“, koju će režirati moj Marko, kod koga inače igram u filmovima, nagrađivanim širom sveta.

Retka fotografija grupe RAPORT na koncertu kod Hale sportova 1983. godina

Vrlo bitan segment tvog stvaralaštva zauzima i kreiranje namenske muzike – prekrasni „Beli anđeo“ za televiziju, teme za pozorište, ali i pesme za decu… Da zabeležimo one po tebi najznačajnije…

Marinko: Dugo sam u pozorištu bio jedini koji ume da peva i igra, a kamoli da svira. U početku sam uživao u tome, ali ubrzo mi je gitara postala kob, jer sam u mnogim predstavama svirao, dok su ostali dobijali glumačke uloge. Rešio sam taj problem tako što sam komponovao muziku za predstave, koja se puštala u početku sa magnetofona, tako da sam mogao i da glumim. Za prva 2 kabarea u istoriji našeg  pozorišta „Hej sloveni kuda ćete“ i „Najveći fudbaler na svetu“, zatim za „Ožalošćenu porodicu“, „Mačka u čizmama“, itd. Komponovao sam i za amaterska pozorišta u Brusu, Ražnju, Aleksincu, Varvarinu,  Žabaru, Konjuhu i Beloj Vodi, za pozorište Čarapa. U zadnjih 5 sam i režirao predstave.

S obzirom da se nakupilo pesama za decu, odlučio sam da izdam kasetu krajem 90-ih. CD se još nije pojavio u Srbiji. Sa Mikijem klavijaturistom uradio sam aranžmane, našao prateće vokale i dečji hor i upao u Vladin (Prsluk bend) studio u Partizanskih kurira kod stepeništa. Misleći da ću lako naći sponzore za taj poduhvat, jer je to bila prva kaseta za decu iz Kruševca, grdno sam se prevario. Moj jedini sponzor bila je moja žena sa butikom „XL“. U Aleksandrovcu nađem neku ženu koja je imala mašine za umnožavanje kaseta, koje je kupila od „Diskosa“ kad se raspadao. 1.000 kaseta „Ja sam tvoj drug“ sa hitovima Tobogan, Bilderi i bilderke, Vijuga voz, itd.bilo je spremno da krene u svet sa promocijom u Beloj sali Doma omladine. Kao gost dođe mi Bilja Bajka, dupla koleginica iz Niša, koja je već imala svoju kasetu i TV emisiju (kasnije je bila i direktorka Narodnog pozorišta). Te večeri za sefte, oduševljenoj publici prodao sam desetak kaseta i poklonio 50. Tako je to kod nas. Svi te samo tapšu po ramenu.

Povodom dva milenijuma hrišćanstva nešto me teralo da napravim pesmu „Beli anđeo“. Dve godine se kuvala u meni, pa je nekako opišem profesorki književnosti i bivšoj direktorki pozorišta, Milanki Milosavljević Milosavljević, koja je redovno dobijala nagrade na konkursima za duhovnu poeziju. Tekst ispao odlično, aranžman sa Mikijem na Rolandu kao ceo simfonijski orkestar, pa se setim crkvenog hora Sveti Knez Lazar koji je tek počinjao. Pre snimanja ispričam ideju Mikiju Stamenkoviću, najiskusnijem filmskom reditelju, Kruševljaninu, sa kojim sam imao veliko uzajamno poštovanje. Iznenadio me željom da on režira tv spot za tu pesmu, sa obrazloženjem da će mu to biti prvi put da snima na zadatu muziku, što mu je izazov. Naravno da sam pristao, počastvovan i ushićen što će mojoj pesmi doprineti ovakva filmska gromada. Ružica Veškovac uveliko je probala višeglasno pevanje sa horom, solo deonice pevale tada deca Sofija i Katarina Veškovac (Teodora se tek rodila ali je kasnije pevala i ona), Miki sa Bratislavom Kostićem Koletom, snimateljem RTS-a, već snimio prvu klapu, kad smo na molbu Dragija Veškovca dobili blagoslov od tada vladike Irineja. Snimanje u studiju Srbe Miškovića u Bošnjanu proteklo lepo i glatko. Nakon prvog slušanju audio snimka u pozorištu u mraku, u prisustvu svih koautora, Miki traži da se upali svetlo i počne da duva: „Sad ja imam veliki problem!“ Svi se sledismo, a ja naročito. Mislim se obrukah se načisto, a on nastavi: „Ne znam da li ću filmom da dostignem ovaj kvalitet!“ Uhh…tad ja počeh da duvam od olakšanja. Svi smo se smeškali jer smo znali da ON ne može loše da uradi. Svi sem njega. Uglavnom Beli anđeo je dospeo na VHS kasetu i u RTK , a onda poleteo kroz svet. Gde god da je hor gostovao, domaćini su želeli da ga čuju. Od Pariza do Belorusije, na svim festivalima su ga pevali i pobeđivali. Na You Tubu postoje dve verzije. Sa i bez muzičke pratnje.

Početkom novog mileniuma bilo je dosta festivala pesama za decu, na kojima su deca pevala a odrasli komponovali i pisali tekstove. Na 9 od 10 festivala smo pobeđivali. Što deca izvođači, što ja. Značajnije nagrade su „Zlatno zvonce“ (NS), „Beogradsko proleće“ (BG), Međunarodni festival UNICEF-a u Temišvaru, a kao najjaču pobedu računam Kuršumlijski putujući festival kroz 10 gradova Srbije gde publika glasa i izabere moju „Otkidam na Ljubicu“. Tako se nakupilo još 10 kompozicija za novo izdanje, CD „Marinkove detinjarije“ i opet moja žena bude sponzor. Ali sada pomognu i mali Marko i još nekoliko muzičara, dok na audiciji u Vuku Karadžiću otkrijem Milicu Todorović, pre „Granda“. U duetu smo snimili pesmu „Fazoni“. I ona i Katarina Veškovac su tada bile 7.razred. Režiju promocije uradi reditelj Miško Dinulović, voditeljke budu koleginice Gorica (sada) Dinulović i Jovanka Andrić, koreografije sa skoro 50 dece uradi Lidija Vukašinović, a Duki donese ozvučenje i muving glave, reflektore kakve smo do tada samo na televiziji gledali. Pravi rock koncert za decu bude u prepunom pozorištu a posle se proda skoro 20 diskova. Dupli napredak. Koncert je imao još 12 repriza za naše školarce, što u pozorištu, što u hali sportova za Novu Godinu, a gostovali smo i u Lazarevcu. Vrhunac a ujedno i kraj napravimo na trgu kod Doma sindikata u okviru Vidovdanskih svečanosti pred 3 ipo hiljade ljudi (procena RTK). Gosti su bili Minja Subota i tekstopisci Rade Jovanović i Nedeljko Popadić. Od tog novca odvedem sve učesnike sa roditeljima sutradan na Jastrebac, da proslavimo.

Šteta što se nije našao neki menadžer da organizuje turneju po Srbiji, jer rock koncerata za decu jednostavno nema. „Marinkove detinjarije“ sam kao TV emisiju na RTK imao jednom nedeljno 6 meseci, kao doprinos njihovom dobijanju regionalne frekvencije, zajedno sa Tošom i kolegom Peđom Milenkovićem. Potom još godinu ipo na TV Lastavici. Jedina naša vajda je bila što smo promovisali talentovanu decu iz kluba „Talent“ koji sam vodio, jer su bili vredni pažnje.

Ta su deca sada već roditelji; Lidija i ja imamo unuke; Miško i Gorica u Kraljevu neguju čerku, buduću pevačku zvezdu; Jovanka i dalje glumi princeze; Milica Todorović je pevala i glumila kod Kusturice ali ne i na svadbi mog sina, za razliku od crkvenog hora iako me nikad nije pozvao na svoje turneje; Katarina Veškovac diriguje velikim orkestrima i ima tri „zlatne jabuke“; Sofija je mati u manastiru; a na onom svetu su Miki Stamenković i Minja Subota. Ja samo ponekad zasviram na dečjim rođendanima.

Glumac je glumac …

Odrastajući u tako kreativnom umetničkom okruženju i tvoj sin Marko već je u režiji napravio nekoliko vrlo zapaženih ostvarenja, čak nagrađivanih…

Marinko: Da, rano je shvatio da više kreativnosti može ispoljiti kroz filmsku režiju, pa je kao srednjoškolac napisao par scenarija za SF / Horror filmove. U svim njegovim filmovima ima deo istinitog i lokalnog. Tada su u trendu bili „slučajno pronađeni snimci“, kao podvrsta horora, sa uzornim filmom „Veštica iz Blera“, Eduarda Sančeza. Prvi dugometražni film „Daimon“ snimio je amaterskom kamerom u selu Vukanja, sa drugarima iz odeljenja, a male uloge odigrali smo Dejan Tončić i ja. Drugi, „Pali anđeo“,  bio je već ozbiljniji. Toliko ozbiljan da mu 2 direktora KCK nisu dozvolili da ga snima u toj zgradi, jer „deca mogu pomisliti da tu stvarno ima duhova“ (stalno neki Salijeri u ovom gradu). U susret mu izašao Branislav Nedić, otvorivši mu vrata pozorišta, kao i svim mladim stvaraocima. Za 13 (!) noći snimio je ceo film u kom smo kao gosti igrali naš Nikola Pantović i ja. Oba ova filma pošalje nekom austrijskom cenjenom kritičaru horor filmova, pa ih ovaj ishvali na svom portalu. To vidi i pomenuti Eduardo Sančez i pozitivno odreaguje u komentaru, a film dospe na nekoliko festivala širom sveta, od Amerike do Atine, što mu je dalo vetar u leđa.

Sve filmove Dejana Zečevića, odavno jakog filmskog reditelja, je odgledao i obožavao. A kad je Zečević odgledao Markov film, rekao je: „ Tog dečka moram da upoznam“. Da bi se to desilo, Zeka meni da ulogu u seriji Urgentni centar, i nas dvojica provedemo ceo snimajući dan sa njim, na snimanju. Marko van sebe, jer je sedeo u režijskoj sobi pored takvog velikana. S obzirom da je tada završavao istoriju na novosadskom univerzitetu, Zeka mu je predložio da snimi kratki horor film za prijemni na FDU, uz sumnju da je to žanr koji oni baš i ne vole i da će, ako upiše, imati šta da ga uče 12 dana, jer on vidi na kom je Marku nivou. Upravo se i desilo da ga nisu primili, jer je doneo film u rangu studenata 4. godine, kako mu je kasnije rekao jedan znameniti profesor. Na našim umetničkim fakultetima baš paze da ne prime one koji će im ubrzo biti konkurencija. Znam to iz iskustava mnogih. Da mu ne bi baš sve „lađe potonule“, Marko pošalje taj isti film „Noćni čuvari“ na razne festivale. Prihvati ga i Feniks u Arizoni, što je uspeh za film van engleskog govornog područja. Čak na jednom dobiju „Koskara“ za scenske efekte. U međuvremenu masterizuje istoriju na temu „Film u nastavi istorije“, u okviru koje poželi da snimi film o Knezu Lazaru. I tada kreće sedmogodišnja borba za finansije i snimanje dokumentarno igranog filma na osnovu istorijskih činjenica. Sagovornici mu budu sve sami doktori nauka a među njima i profesorka univerziteta iz Turske, i to na Muratovom grobu u Bursi. Do sada to niko nije uradio. Gorčina ostaje u nama spoznajom da grad nije pomogao ovaj veliki poduhvat, a svi se busamo u prsa kako smo „carski grad“. Svečana premijera je bila u bioskopu Kruševac, uoči Vidovdana 2022. a trejleri su na You Tubu. Film je bio prikazan i u nekoliko gradova Srbije i dijaspore, a na festivalu u Nišu dobio prvu nagradu.

Oprobao se i sa predstavom „Hip love hop“, koju je napisao i režirao dok je studirao. Igrali su je uspešno jednu sezonu u okviru KCK, ali je neki Salijeri i tada činio svoje.

Pokušaj da uspe na svetskoj sceni, bio je kratki horor film Vigil Hours (Bdenje), koji smo snimali u Vojvodini, sa nekoliko vrsnih glumaca, na engleskom jeziku. Na mnogim festivalima izdobijao je nagrade, ali film je „skup sport“ i teško se nalaze producenti za dugometražni.

Mnogo muzičkih, reklamnih i promotivnih spotova je režirao u ekipi MArko, STEva i Raša, pa je i svoju agenciju nazvao „MASTER media“. Dosta poznatih glumaca je tu bilo: Vuk Kostić, Marko Živić, Radoš Bajić.

Uradio je i pilot epizode za dve potencijalne humorističke serije. „Nije to što misliš“ u Aleksincu i „Eh živote, limunova koro“ u Kruševcu. Možda na proleće 2025. krene snimanje 20 epizoda, jer se producent ponudio.

Raša je jedan od vrsnih snimatelja u Kruševcu, Steva u Beogradu montira velike projekte, Nikola Pantović živi u Kini, Dejan Tončić dosta snima, Marko i dalje sanja svoje filmske snove, a Salijeri… neki će uvek biti na mrtvoj starži za sve mlade stvaraoce.