Kruševački spomenar: Olivera – od kneginjice do sultanije i nazad

Po legendi, na čuvenom kruševačkom brdu Bagdala, na čijem obronku je i nikao grad, predstavnici turskog dvora su neposredno nakon Kosovskog boja, razapeli svoje šatore, čekajući da kneginja Milica odluči da li će poslati svoju najmlađu kćer Oliveru u Carigrad, jer je sultan Bajazit želeo njome da se oženi.

Kneginja Milica u dilemi između dostojanstva svoje porodice i sudbine zemlje odlučuje se da narod bar za izvesno vreme poštedi novih opasnosti od Turaka i teška srca je pristala da se Olivera uda za sultana Bajazita, najstarijeg sina sultana Murata, koga je Miloš Obilić ubio na Kosovu.

Olivera je rođena oko 1373. kao najmlađa ćerka kneza Lazara i kneginje Milice, čukununuke Vukana Nemanjića. Imala je četiri starije sestre Maru, Jelenu, Draganu i Teodoru i dva brata Stefana i Vuka.

Kneginjica je 1390. godine data za ženu osmanskom sultanu Bajazitu I (1389—1402). Posle Kosovske bitke Srbijom je, u ime maloletnog kneza Stefana Lazarevića, vladala kneginja Milica. Ona je ovaj teški vladarski i majčinski teret odluke o vazalstvu Turcima i davanju Olivere u harem podelila sa preživelim plemstvom i crkvenom jerarhijom. Tako je konačnu odluku o slanju Olivere u sultanov harem doneo Državni sabor, krajem 1389. godine. Pored slanja Olivere Bajazitu, Lazarevići su se obavezali i na vazalne obaveze prema Osmanlijama koje su podrazumevale plaćanje godišnjeg danka i redovno izvršavanje vojnih obaveza.

Prema predanju, put iz rodnog Kruševca ka Drenopolju srpski narod je Oliveri posuo ružama. Među stotinama žena u haremu Olivera je postala jedna od četiri sultanove zakonite žene – kadune. Vremenom se između njih dvoje ipak rodila ljubav. Prema postojećim izvorima Olivera je bila „vanredno lepa i imala je veliki uticaj na strastima odanog Bajazita“ i uspela da „i u sultanskome haremu održi prvo mesto, i da zadobije i održi ljubav besnog Bajazita“. Sa njim je dobila tri ćerke: Melek-hatun, Oruz-hatun, dok je trećoj ćerki ime ostalo nepoznato. Svoje “mesto u haremu i sultanovom srcu“ ona je često koristila da pomogne svome napaćenom narodu i državi.

Posle bitke kod Angore (Ankare) 1402, gde je tatarski emir Tamerlan naneo težak poraz Osmanlijama i zarobio sultana Bajazita, zarobljeništva je dopala i Olivera. Prema osmanskoj tradiciji, Bajazit je 8. marta 1403. u tatarskom ropstvu na kraju izvršio samoubistvo zbog sramote koja je bila nanesena Oliveri. Olivera je oslobođena iz zatočeništva tokom 1403. zahvaljujući poslanstvu koje je njen brat Stefan Lazarević, sada već despot, poslao Tamerlanu.

Za sve vreme boravka u haremu, u kome je provela dvanaest godina – do 1402, Olivera je ostala u pravoslavnoj veri.

Vratila se u Srbiju 1403. godine i nešto kasnije se trajno nastanila na dvoru svoga brata despota Stefana u tadašnjoj prestonici Beogradu. Sve do smrti, bila mu je „verni pratilac, drug i savetnik, podstrekač i tešitelj“. Često je putovala kod sestre Jelene-Jele Balšić- Kosače u Dubrovnik, Zetu i Hercegovinu. Naročito je toplo bila primana u Dubrovniku, jer je „Domina Despina“ (kako su je Dubrovčani zvali) bila „časna gospođa od krvi Svetloga Despota i od njegovoga Dvora“.

Princeza Olivera nije se više udavala. Poslednji put ona se pominje u dokumentima iz 1443. godine. Smatra se da je umrla posle 1444. godine i ne zna se gde je sahranjena.

„Žrtvu princeze Olivere za spas naroda i otadžbine posle Kosovske bitke, srpski narod je još za njenog života veoma visoko cenio. Ona je smatrana žrtvom biblijskog karaktera, bogougodnom i hristolikom žrtvom, prinetom iz slobode, ljubavi i poslušanja prema svome rodu i otačastvu.“

I.St.R.