Kostimi Biljane Ilić u službi umetnosti: Čarolija od igle i konca

Kvalitetni kostimi igraju veliku ulogu u pozorištu, jer oživljavaju likove i predstave na način koji je nezamisliv bez njih. Kao krojačica Kruševačkog pozorišta, Biljana Ilić, unosi svoj talenat i strast u stvaranje ovih umetničkih dela, doprinoseći magiji pozorišta na svojstven način. Do sada je za potrebe pozorišta sašila i prepravila stotine kostima, a za svoj rad, trud i talenat, nedavno je, na Dan Kruševačkog pozorišta dobila Godišnju nagradu za izuzetnu posvećenost i profesionalnost. Koliko joj ova nagrada znači, šta trenutno šije i gde pronalazi inspiraciju saznali smo u razgovoru sa ovom talentovanom krojačicom sa vizijom

Dobili ste godišnje priznanje Kruševačkog pozorišta za izuzetnu posvećenost i profesionalnost, kako se osećate povodom ove nagrade? Da li ste je očekivali?

-Nisam očekivala nagradu, baš su me prijatno iznenadili. Mnogo mi je drago, presrećna sam zbog nje. Ovo je prva ovakva nagrada, a posebno mi znači to što dolazi iz pozorišta u kome radim već devet godina. Ne pratim toliko medije, ali mnogi su baš u medijima pročitali da sam dobila nagradu, pa su me zvali da mi čestitaju. Drago mi je i da su drugi srećni zbog mene.

Kako izgleda proces pravljenja kostima za predstavu?

-Prvo dolazi kostimograf sa krojnim skicama, onda se ide u nabavku za materijale, ako ih nemamo. Počinje šivanje a zatim i niz krojačkih probi do premijere. Desi se da kostim ne odgovara, pa moramo za dan da sašijemo drugi, iznova. Kad krene prikazivanje predstave, ja sam i dalje tu i brinem o kostimima, oblačim i svlačim glumce iza scene.

Koja predstava je bila Vaš najveći izazov do sada?

-Definitivno Valjevska bolnica. Tek što sam krenula da radim, a morala sam da sašijem brdo kostima za tu predstavu. Vidovdan povodom obeležavanja 650 godina Grada, kada smo radili operu „Na uranku“, takođe je bio naporan, jer su to jako zahtevni kostimi sa puno veza i traka. Za jednu glumicu sam sašila kostim bez ikakve probe, imala sam samo njene mere. Plašila sam se kako će to ispasti, a ona je bila prezadovoljna.

Koji je poslednja predstava na kojoj ste radili?

-Za predstavu „Mala sirena“ sam sašila predivne kostime, a imala sam samo nedelju dana na raspolaganju za rad. Za lik Male Sirene presvukla sam rep koji je napravio lutkar, ceo kostim je izrađen od šljokica koje predstavljaju krljušt. Kostim raka za ovu predstavu bio je pravi izazov, na njega sam baš ponosna, jer je pun detalja, ceo dan sam provela seckajući materijal kako bi uopšte krenula da šijem.

U kojim slučajevima se ne šiju novi kostimi za predstavu?

-Zavisi sve od budžeta predstave. Kada nemamo dovoljno sredstava ili vremena za nove, prepravljamo stare kostime iz fundusa, a nekad ja obilazim second shopove po gradu kako bi našla ono što nam treba. Mislim da sam obišla sve radnje u gradu u potrazi za garderobu za predstavu Duplo golo i uspela sam da nađem zeleni dizelaški šuškavac iz devedesetih, koji nam je bio neophodan. Glumac je vrisnuo od sreće kad je video trenerku koju sam „iskopala“.

Da li je lakše sašiti nov kostim ili prepraviti stari?

Uvek je lakše sašiti nov kostim iznova, nego rasturati staro pa sklapati, mada radim i to.

Prošle godine bili ste saradnica Narodnog pozorišta u Beogradu i sašili preko 50 kostima za balet Adolfa Adama „Žizela“, kako pamtite ovo iskustvo?

-Plašila sam se kakvi će utisci biti, ali balerine su bile prezadovoljne. To je mnogo drugačije iskustvo jer sam radila sa balerinama iz Rusije, Mađarske, Srbije koje tamo igraju, a navikla sam na naše, Kruševačke glumce. Kada smo imali probe, uzimala sam im mere od jutra do mraka, nikad neću zaboraviti trenutak kad sam na kraju radnog dana ušla u taksi sa više od pedeset haljina. Sve u svemu to je bilo jako lepo iskustvo i doživljaj, puno mi znači što sam imala priliku da radim za Narodno pozorište. Nedavno sam im opet bila u poseti, povodom obeležavanja 100 godina baleta u Beogradu. Tada me je kostimografkinja Katarina Grčić, sprovela kroz njihovu mušku i žensku garderobu, iskreno odavno nisam videla tako dobre kostime. Pačke – suknje za balet iznijansirane, pune cirkona, traka, aplikacija, fenomenalna izrada, baš su me oduševili.

Da li biste voleli da šijete kostime za potrebe filmske industrije?

-Volela bih da probam, mada iskreno, više volim pozorište, retko i stižem da pogledam film. Šila sam dve haljine za potrebe muzičkog videa Marine Kozić, za pesmu „Zrno peska“, takođe, prošle godine sam bila i asistent kostimografkinje Tanje Strugar za reklamu za Lidl, u kojoj su se pojavili proslavljeni glumci, pevači i voditelji.

Dok čekate novi projekat u pozorištu, šta trenutno šijete?

Nedavno sam završila uniforme koje sam šila za razvodnice u pozorištu. Trenutno šijem stolnjak „za venčavanje“ koji će se nalaziti u Mozaik Sali u zgradi Gradske uprave. On je bordo boje, sa zlatnom trakom, odabrala sam najlepši i najsvečaniji materijal, on je od neke vrste pliša i baš „lepo pada“. Osećam se privilegovano što šijem ovaj stolnjak, na kome će se toliko Kruševljana potpisati u knjigu venčanih.

I privatno šijete, ko su Vaše mušterije?

-Najčešće šijem maturske i rođendanske haljine, ali šijem i venčanice, baš upravo završavam jednu prelepu. Mislim da je velika prednost šivenih haljina u odnosu na kupovne, jer osoba sama bira materijal, kroj, boju, a šije se po meri. Šivenjem osoba dobije haljinu kakvu poželi, unikatnu, što je posebno važno budućim nevestama i devojkama koje se spremaju za maturu. Dešava se da šijem slične haljine, ili da mi mušterija traži da sašijem istu kakvu sam već šila, ali ja se uvek trudim da unesem neku malu izmenu, kako bi svaku haljinu učinila jedinstvenom.

Gde pronalazite inspiraciju?

Inspiraciju pronalazim u sebi, najviše volim da radim sama, u miru i tišini, tad nastanu najbolje ideje. Pratim i trendove i svetske dizajnere, mada mislim da ne treba trendove pratiti slepo, klasika je neprolazna, a uz dobar detalj, odevna kombinacija može biti još bolja i efektinija.

Zašto volite svoj posao?

-Ovo je posao gde se srećeš sa mnogo različitih profila ljudi što ima svoje prednosti i mane. Ovaj posao radim iz ljubavi, ne zato što moram. Ovo je kreativno zanimanje, meni nikad nije dosadno, uvek radim na nekom novom zanimljivom projektu.

Marija Janković

Foto: Kruševačko pozorište, Narodno pozorište u Beogradu