Jednaki i „jednakiji“

Diskriminacija – nevidljiva barijera u traženju posla

Ako ste suviše stari, ako ste suviše mladi, ako nemate radno iskustvo, ako ste žena koja namerava da rađa ili ste žena koja već ima malu decu, ako ste Rom ili Romkinja, ako ste osoba sa invaliditetom i, pre svega, ako niste član/članica trenutno vladajućih stranaka – šanse da se zaposlite daleko su manje. Neposredna i posredna diskriminacija pri traženju posla za većinu ovih kategorija još uvek je društveno tolerisana, a afirmativne mere države za pojedine grupe ne daju ozbiljnije rezultate, osim kod javnih radova, što se opet, može nazvati radnom getoizacijom marginalizovanih grupa

– Zaposlio bih ja Romkinju, ali znam da bih tada izgubio više od polovine mušterija“ rekao nam je Kruševljanin, vlasnik uslužno trgovinske radnje, a njegovo mišljenje deli još šestoro od deset preduzetnika koje smo anketirali.  „Nema posla ni za nas zdrave, a oni uvode obaveze da zaposlimo invalide“, čuli smo takođe od našeg sugrađanina koji traži posao. „Morao sam da se učlanim, niko u kući mi ne radi, valjda ću preko stranke naći neki posao – još jedna je rečenica koju sve češće izgovaraju građani Kruševca.

Iako svako može biti izložen diskriminaciji (a neretko i nesvesni disktriminator), polazeći od prethodnih, inače relativno čestih stavova, brojke pokazuju da je grupa koja je potencijalno posebno izložena diskriminaciji pri zapošljavanju u Kruševcu veoma velika. Prosečna starost stanovništva je oko 40 godina, u procesu tranzicije bez posla je ostalo oko 15.000 ljudi, a većina ih je starija od proseka. U strukturi stanovništva žene čine 53 odsto, a na području Grada Kruševca ima oko 5000 pripadnika romske nacionalnosti. Što se politike tiče, javna je tajna da broj članova stranaka na vlasti raste i da se one već godinama doživljavaju kao najefikasnija služba za zapošljavanje.

O diskriminaciji pri zapošljavanju nema zvanične statistike, diskriminisane osobe retko se odlučuju da je prijave jer je teško dokazati je, a život uz mnoge stereotipe i predrasude doprinosi da mnogi i ne prepoznaju kada su diskriminisani jer, kako kažu, nisu jedini, svima se to događa.

Prema podacima koje je GRAD dobio od osnovnog suda u Kruševcu, u proteklih šest godina pokrenuto je (i okončano) tek šest postupaka vezanih za diskriminaciju u oblasti rada. U prošloj i ovoj godini takvih predmeta nije ni bilo.

Teško do posla za Rome i Romkinje

Milica Petrović: Sa diskriminacijom se borim čitavog života

Milica Petrović je Romkinja. Ima troje dece, sva se školuju. Ćerka je završila fakultet, jedan sin zanat, a drugi je još u osnovnoj školi. Ona sama, završila je večernju osnovnu školu, a već petnaestak godina je aktivistkinja romskih organizacija. Danas aktivno radi u Udruženju „Romani cikna“. Diskriminacija je, kaže, nešto sa čim se i ona i njena deca bore čitavog života.

–Načešće sam doživljavala diskriminaciju što sam Romkinja pri traženju posla. Gde god bi bilo posla i gde bih pozvala telefonom, rekli bi mi dođite odmah ili dođite na razgovor. Ja odmah dođem, ali čim me vide, kažu kao: OK je razgovor, ali da znate da smo mi već našli osobu za taj posao.

Bilo je, kaže Milica i „nepristojnih ponuda“, ali obično ih je prepoznavala i nije ni započinjala da radi, a na  diskriminaciju je nailazila i zato što je Romkinja, i zato što ima malu decu.

Osetila sam da sam u gradu u kome sam rođena, gde su moji preci rođeni, u svojoj zemlji,  građanka ne drugog, nego valjda petog reda

Najviše je, priseća se, zaboleo postupak u jednoj kineskoj radnji koja je tražila radnice.

– Otišla sam tamo sa mojom kumom koja je takođe Romkinja, ali je bela i ima plave oči. Ona je pitala gazdu da li im treba radnica, gazda je rekao da im treba, a onda je pitao koja od nas dve traži posao. Kada je kuma rekla da meni  treba posao, on je brzo odgovorio – ne može, ne može, imamo radnicu, ne treba nam radnica. Počela sam da plačem. Valjda sam navikla da očekujem da me odbijaju domaći poslodavci, ali ne i da me diskriminiše stranac koji je takođe, sigurna sam, osetio šta znači diskriminacija, samo zato što sam Romkinja.  Onda sam osetila da sam u gradu u kome sam rođena, gde su moji preci rođeni, u svojoj zemlji,  građanka ne drugog, nego valjda petog reda. 

Iz iskustva rada sa Romkinjama u Udruženju kaže da se i sve one suočavaju sa dvostrukom diskriminacijom, i kao Romkinje i kao žene.

– Romkinje najviše rade na pijacama i u poljoprivredi, nadniče, i tamo najčešće nailaze na seksualno ucenjivanje, naročito ako su mlade. I tu se gotovo ništa nije promenilo za sve ove godine koliko radim u Udruženju.

Da su i muškarci romske nacionalnosti diskriminisani, ilustruje primerom svog sina.

– Moj sin koji je završio za kuvara, nigde nije mogao da nađe posao, kad god bi otišao na razgovor, čim bi videli da je Rom, odbijali bi ga. Čak mi je u jednom trenutku pitao zašto sam ga školovala, zašto nisam pustila da ostane u tradicionalnoj romskoj zajednici, bar bi naučio da se snalazi, a ovako, neće ga Romi, jer je drugačiji, a većinsko stanovništvo ga neće jer je Rom. 

Istraživanja nevladinih organizacija

Snežana Živković, jedna od osnivačica „Romani Cikne“

Udruženje građana  “ Romani  cikna“ započelo je svoj rad 2010. godine i do danas aktivistkinje su bile svedoci brojnih slučajeva diskriminacije nad Romima/kinjama.

– Tokom 2013. godine naše udruženje je radilo na testiranju diskiminacije uz stručno vođstvo službe Poverenice za ravnopravnost. Testirana je diskriminacija nad Romima u oblasti pružanja usluga, stanovanja i zapošljavanja. U slučaju stanovanja Romski bračni par sa dvoje dece javio se na oglas i bili su odbijeni, ali je odbijen i par koji je imao iste karakteristike, a nisu bili Romi. U tom slučaju nije se mogla dokazati diskriminacija.  Kod testiranja zapošljavanja, Romkinja je bila odbijena, a primljena je žena koja nije Romkinja iako su imale iste kvalifikacije, a poslodavac je imao na raspolaganju i novčanu podršku NSZ u okviru aktivnih mera zapošljavanja. Iako su izveštaji podneti, nije se moglo sa sigurnošću utvrditi da je bilo diskriminacije – kaže Snežana Živković, jedna od osnivačica Udruženja, inače zaposlena u Centru za socijalni rad u Kruševcu.

-Diskriminacija je veoma osetljiva tema i zahteva suptilnost u pristupu. Naše iskustvo nam govori da je za sada najbolji pristup ogoliti diskriminaciju i pomoći u razumevanju porekla, posledica i reagovanju na takve situacije. Najnepoželjnije je ćutati o tome. Do sada najbolje rezultate  u borbi protiv diskriminacije je dala metoda medijacije. U budućem periodu, kada se steknu uslovi,  u slučajevima diskriminacije zatražićemo pomoć stručnih lica licenciranih za pružanje ove usluge zajednici – navodi Živkovićka.

Istraživanje o diskriminaciji pri zapošljavanju radilo je i Udruženje žena “Peščanik”. U okviru projekta u kojem je analiziran rodni aspekt Lokalnog akcionog plana zapošljavanja, organizovane su fokus grupe koje su činile žene različitog obrazovnog profila sa evidencije Nacionalne službe zapošljavanja. Među 40 ispitanica, više od dvadeset je navelo da se prilikom traženja posla suočilo sa diskriminacijom. Najčešće su to bila pitanja o tome da li imaju ili planiraju porodicu, da li će rađati decu, pa čak i da li su spremne da posle rada idu u kafanu na piće sa gazdom.

 Oglasi za „iskusne dame“, slobodne devojke, radnice…

Ovakve formulacije nalazili smo obilazeći grad u potrazi za oglasima za posao. Jelica Milosavljevic, specijalistkinja za postupke medijacije u slucajevima diskriminacije, kaže da neki od njih jesu, ali neki ne moraju biti diskriminatorni.

– Ako je oglas dala, na primer, modna agencija koja traži osobe za reklamiranje ženske odeće za mlade, onda nije diskriminacija ako u oglasu stoji da se traže devojke, ali ako se tako nešto naznači u zanimanju koje podjednako mogu da obavljaju i muškarci i žene, onda govorimo o diskriminaciji. Najstrašnije je kada u oglasu stoji “do toliko i toliko godina”, jer retko koje zanimanje može da bude takvo da traži starosno ograničenje. To je vidljiva diskriminacija.

Diskriminacija na osnovu predrasuda o “muškim i ženskim poslovima” ali posebno na osnovu godina, posebno pogađa one koji su izgubili radno mesto u periodu tranzicije.

Pitao me je da li sam udata i da li imam dece, a onda mi rekao da bi bilo dobro da za vreme trajanja mog ugovora ne ostajem u drugom stanju

Naša sugrađanka, B.M. bez posla je ostala kada je nekada društvena firma u kojoj je radila, otišla u stečaj. Imala je tada 45 godina.

– Godinama sam pokušavala da nađem posao kao ekonomska tehničarka, nigde nisam uspela da se zaposlim. Svuda gde sam konkurisala dobiljala sam odgovor da sam stara. Onda sam krenula da tražim bilo kakav posao, bez obzira na struku. Jednog dana sam na oglasnoj tabli kod NZS videla oglas u kome se traže žene u firmi u jednom obližnjem gradu za pečenje i ljušćenje paprika. Imala sam tada 52 godine. Šok je za mene bio kada sam dobila odgovor da sam stara i za pečenje i ljušćenje paprike. Nisam znala da li da se smejem ili da plačem.

Jelica Milosavljević, medijatorka za slučajeve diskriminacije

Diskriminatorni oglas, smatra, Jelica Milosavljević, poslodavci uglavnom ne objavljuju u javnim glasilima ili na sajtu NSZ, jer znaju da zakon to zabranjuje, ali je sasvim druga stvar kada se kasnije vode razgovori.

– Pitanja o bračnom statusu, na primer, takođe spadaju u diskriminaciju. Dešava se da se u razgovoru za posao proverava da li su žene udate, da li nameravaju da rađaju ili da li imaju decu. To često rade banke, imali smo i primere da žene potpisuju ugovore u kojima se obavezuju da neće rađati u nekom utvrđenom periodu.

Da takvih slučajeva ima i u javnom sektoru, potvrđuje iskustvo naše sagovornice Z.S.

– Kada sam potpisivala ugovor u jednoj osnovnoj školi, direktor mi je saopštio da je to ugovor na godinu dana. Pitao me je da li sam udata i da li imam dece, a onda mi rekao da bi bilo dobro da za vreme trajanja mog ugovora ne ostajem u drugom stanju, da ne bih uzimala trudničko ili porodiljsko – navodi ona.

Ignorisanje zbog političkog opredeljenja, kaže, doživela je u jednoj drugoj instituciji.

– Otišla sam na razgovor sa direktorkom jedne gradske ustanove. Ponela sam diplomu, CV u kome stoji i da imam iskustvo u traženom poslu. Direktorka me je primila, a kada sam joj rekla zašto sam došla, nije me pitala za struku, niti je tražila moj CV ili diplomu, već me je odmah pitala „Jeste li vi u našoj stranci?“ Kada sam odgovorila da nisam ni u jednoj stranci, rekla mi je da će mi se javiti ako bude potrebe. Dalje nije ništa pitala niti tražila, niti mi se ikada javila – kaže Z.S.

Politička pripadnost – čest oblik diskriminacije

– Prvo i osnovno kada govorimo o disktriminaciji kod nas je političko zapošljavanje. Niko neće javno da stavi to u oglas, međutim, u poslednje vreme gotovo da ne možete naći posao ukoliko niste član odgovarajuće partije. I pre će se zaposliti neko ko nema odgovarajuće kvalifikacije, ali pripada stranci, i to ne samo kao član, već mora da bude aktivan član, da aktivno radi u stranci.  Često su oglasi pisani za tačno odeređenu osobu i stavljaju se uslovi za koje se zna da niko drugi ne može da ih ispuni – ocenjuje Jelica Milosavljević.

Da je to tačno, misli i Vladimir Tasić, predsednik ovdašnjih socijalista koji, inače, sa SNS-om i Jedinstvenom Srbijom čine koaliciju na vlasti u Kruševcu.

– Od kada su se poremetili privredni odnosi u Srbiji, politika se direktno meša u zapošljavanje. Mislim pritom na javni sektor. U privatnom sektoru nema direktnog uticaja na zapošljavanje. Politika međutim, ima veliki uticaj na javni sektor i da budemo realni: bez mešanja, nema zapošljavanja.

Direktorka me je primila, a kada sam joj rekla zašto sam došla, nije me pitala za struku, niti je tražila moj CV ili diplomu, već me je odmah pitala „Jeste li vi u našoj stranci?

U jednom od intervjua koje je dao novinarima, gradonačelnik Kruševca, Dragi Nestorović, na novinarsko pitanje da li ima saznanja o stranačkim zapošljavanjima, čak i plaćanjima za radna mesta u javnom sektoru, rekao je da je imao takve primedbe i anonimne prijave, ali da je Srpska napredna stranka “kako bi to rešila”, osnovala komisiju.

– Mi smo napravili Komisiju gde pojedinac ne odlučuje ni o kom mestu, nego kada se otvori konkurs, mi onda sednemo i kažemo koliko mesta pripada nama, a koliko našim partnerima – rekao je Nestorović i objasnio kako Komisija funkcioniše na primeru zapošljavanja u zdravstvu.

– Komisija postoji da bi regulisala stranačko zapošljavanje. To je stručna komisija, imamo Savet za zdravstvo, napravimo kriterijume na snovu kojih se odlučuje ko je taj ko može da učestvuje, prijave se kandidati, pa ih uputite da učestvuju.

Dodao je i da postoji koalicioni dogovor kada je političko zapošljavanje u pitanju, da i partneri imaju svoje komisije, ali da je on lično “uvek tražio da se zaposli i lice koje ne pripada nijednoj stranci“.

-Neka bude zastupljeno političko zapošljavanje, ja nemam ništa protiv, to je naša realnost, ali da zaposlimo i decu koja ne pripadaju nijednoj stranci – rekao je tada prvi čovek Kruševca.

Nadežda Budimović