Glumica Dara Stojiljković, koja je magistrirala u osamdesetoj, u Kruševcu se „inficirala“ umetnošću

Na banjalučkoj Akademiji dramskih umetnosti glumica Dara Stojiljković je odbranom mastera na temu „Dramsko oblikovanje poezije na radiju“ u osamedestoj godini je stekla zvanje master dramaturgije. Kruševljani je „prisvajaju“ jer je detinjstvo i mladost provela u našem gradu, a kako sama kaže, to se pokazalo kao presudno za njen dalji put

Život ju je vodio u krug, baš kao što je opisala u jednoj od svojih brojnih knjiga – od Banja Luke, gde je rodjena, preko Kruševca u kome je odrastala, Beograda u kome je završila Pozorišnu akademiju, Niša gde je glumila, potom Sarajeva gde je doživela vrhunac karijere. Ratnih devedesetih vratila se u Banja Luku, gde i danas živi.

Nedavno je, na pragu devete životne decenije, odbranila master na Akademiji dramskih umetnosti Republike Srpske, u Banja Luci, na temu „Dramsko oblikovanje poezije

na radiju“. U razgovoru sa glumicom, književnicom, humanitarkom – jednom rečju umetnicom, saznajemo da se umetnošću „inficirala“ upravo u Kruševcu.

–Kada čovek stari vraća se korenima, detinjstvu, to je tako utisnuto u mene. Odrastala sam u kući pesnika Milana Simića, on je bio moj teča. Kod njega su dolazili mnogi književnici, Dušan Kostić, Gvido Tartalja, Antonije Marinković, Dušan Matić. Pesnik Branko V. Lazarević, skoro svakodnevno. Uredjivali su časopis „Bagdala“. Sve sam ih poznavala. Tada, kao desetogodišnja devojčica, sate sam provodila u medju brojnim tečinim knjigama čitajući svetske klasike, nobelovce…. Tu sam se inficirala pisanjem, umetnošću –uspomene su koje je vežu za Kruševac. Podseća i da je bila udata za Kruševljanina, Predraga Stojiljkovića, sa kojim ima sina.

Govoreći o odluci da sada završi magistraturu, započetu pre dve i po decenije u Beogradu, te prekinutu spletom životnih okolnosti, kaže da ni jedan posao ne ostavlja nedovršenim. Energija kojom zrači te predanost kojom pristupa svemu čega se prihvati u praksi potvrdjuju njen stav da umetnost i umetnik ne mogu promeniti svet i napraviti revoluciju, ali da mogu uticati na svest ljudi, što je, kako kaže, veoma velika stvar.

Master je završila sa 13 desetki, a kako je kazala, to školovanje joj je bilo bitno i kako bi mladima pokazala da za rad na sebi nikada nije kasno te da je veoma važno stalno se obrazovati, držati tempo, biti u korak ssa vremenom. Vreme u kome živimo vidi kao veoma burno i kao vreme u kome čovek mnogo toga ne bi trebalo da čuje kako se ne bi „zatrovao“.

Danas, nakon poluvekovne karijere, živi skoromno, neretko na palenti i riži. Ipak, ne očajava – puno pešači, peva i recituje, piše i čita… Kada oseti umor, zastane, predahne i sve ponovo…

J.B.