Dušan Sredojević, virtuozni doktor hemije i gotike – Kata(r)bazijanac sa Morave

Izgleda da su srednjoškolski dani nekako bili rezervisani za rokenrol, a po upisivanju Hemijskog fakulteta, nauka je izdominirala… Katabazija je bila neverovatan spoj mračnog, duboko-sugestivnog pevanja i vizantijskog pojanja, sa elegičnim deonicama na gitari, ponegde noizičnim, ponegde eteričnim… Katar je zemlja koja je do pre par decenija živela od prodaje bisera do pronalaska i eksploatacije gasa, što je lansira u sam vrh zemalja po bruto nacionalnom dohotku…

Razgovarao: Ivan St. Rizinger

Sa jedne strane visokoobrazovani gospodin finih manira, erudita i poliglota ovenčan mnogobrojnim naučnim titulama i priznanjima, sa druge i dalje nezajažljivi fantast, koautor jedne od najintrigantnijih muzičkih pojava u Srbiji 21. veka – tajnovite i nikad prežaljene Katabazije…

Tvoja generacija jedna je od onih koje su bile u predvorju puberteta kada je sve puklo u zemlji Jugoslaviji, pa ste se, gotovo glavačke, survali u pakao ’90-tih… Šta te je, u tom kruševačkom formativnom dobu, iz ove perspektive gledano, sačuvalo da opstaneš na putu nauke?

Dušan: Moje interesovanje za nauku je počelo da se budi još krajem osamdesetih, zahvaljujući mom pokojnom ocu koji mi je uporno čitao knjigu „Kosmos“ Karla Segana, još pre nego što sam i sam naučio da čitam. Mislim da sam u tom periodu to više doživljavo vizuelno, zahvaljujući predivnim ilustracijama sazvežđa, nebula, zvezdanih maglina i nestvarnih prizora kataklizmičnih kosmičkih eksplozija supernova, oslikanih od strane Jona Lomberga, jednog od pionira spejs arta.

Kako je vreme odmicalo i ja sticao formalno obrazovanje, i sam sam počeo da se edukujem u tom pravcu, upijajući dela popularne nauke, što je neizbežno vodilo i u smeru mog daljeg interesovanja za žanr naučne fantastike.

Ovome je svakako doprineo i naš renomirani pisac Zoran Živković koji je u tom periodu vodio TV emisiju “Zvezdani ekran“. Filmovi koje je u svojoj emisiji Zoran obrađivao predstavljaju ona vanvremenska remek-dela svetske kinematografije poput „Odiseje u Svemiru: 2001“ i „Paklene Pomorandže“ Stenlija Kjubrika, „Solarisa“ Andreja Tarkovskog, “Farenhajt 451“ Fransoa Trifoa, kao i mnogi drugi.

Ovde sam namerno navodio sineaste, a ne pisce istoimenih romana, zato što je to kod mene napravilo jedan neverovatan spoj nauke i umetnosti i usmerilo me u pravcu daljeg interesovanja za umetnost, verovatno u istoj toj meri kao i za nauku. Ovome su svakako umnogome doprinele i različite grafičke novele, iliti popularno stripovi, koje i dan danas čitam.

Uopšte ne znam da li je kolaps, koji se dešavao na prostorima bivše Jugoslavije početkom 90-ih, imao ikakvog uticaja na moje interesovanje za nauku, a kasnije i za umetnost. Previše sam bio mlad da sam ikako mogao da dublje sagledavam ili razumem to što se dešavalo oko nas. Taj period pamtim verovatno kao najlepši u životu, usled beskrajnog druženja i otkrivanja sveta kroz njegove najtananije manifestacije…

U tom tvom srednjoškolskom periodu Kruševac pogađa najjači rokenrol talas, gotovo svaka ulica imala je grupu… Kako si u čitavu tu priču uleteo i kako je Jasika postala muzički rasadnik?

Dušan: Tako je. Početkom i tokom devedesetih se desila eksplozija umetničkog stvaralaštva u Kruševcu, verovatno i u drugim gradovima u Srbiji, koja je svoj izraz našla u rokenrol kulturi. Mislim da je to, sa jedne strane, kao što si već pomenuo, bilo uzrokovano ratom i embargom, gde su ljudi usled sveopšteg haosa i sunovrata spas pronalazili u kulturi, i to u onom njenom agresivnijem, buntovnijem delu. Sa druge strane, u to vreme Grunge (Seattle sound) doživljava svoj procvat i javlja se čitava plejada bendova koji su prožeti jednim novim, drugačijim umetničkim nabojem.

Iako možda malo zakasneli, ti titraji dopiru i do Srbije, pa i Kruševca i tadašnja omladina, kojoj sam i ja pripadao, zatvorena i zatrovana unutar međa naše zemlje, ih oberučke prihvata i često pokušava da imitira. Gomila klinaca počinje da nosi starke, martinke i karirane košulje ispod kojih se naziru natpisi: Nirvana, Pear Jam, Sonic Youth, Alice in Chains…

Bendovi počinju da se pojavljuju odasvuda, u svakoj ulici bar po jedan. Čini mi se da se na taj način vršilo kanalisanje besa kod jednog dela omladine, kroz rifove distorziranih gitara i lirskih introspektivnih tekstova koji su rezonirali sa emocijama većine tinejdžera, i onih malo starijih, zapravo svih onih ljudi koji su osećali sve veće socijalno otuđenje, pad životnog standarda, emocionalnu neuravnoteženost, doživljavali različite psihološke traume, a u isto vreme osećali jaku želju za slobodom u svakom pogledu.

Ja sam u tom periodu Jasiku, u kulturološkom smislu, doživljavao kao predgrađe Kruševca više nego neko prekomoravsko selo koje je, eto, imalo “sreće” da se tu rodi Stanislav Binički i da po tome bude nešto prepoznatljivo u odnosu na okolna sela.

Što se rasadnika kulture tiče, rekao bih da je u odnosu na broj stanovnika dala približno isti broj umetnika kao i Kruševac, ili je to možda bio samo sinhronicitet, splet kosmičkih podudarnosti, da se na jednom mestu nađe skup pojedinaca sa usklađenim ličnim epifanijama.

Iz takvog avangardnog okruženja, i načina života svakako, upisuješ Hemijski fakultet u Beogradu, magistriraš, radiš na fakultetu, doktoriraš, a u isto vreme se posvećeno držiš gitare… Taj svoj veliki talenat uspeo si da kanališeš u dva kreativna rukavca, kao što reče da napraviš kreativan spoj nauke i umetnosti i da ih na neki način i uvežeš – ali je hemija, čini se, izdominirala…

Dušan: Pa, sa ove distance izgleda da su srednjoškolski dani nekako bili rezervisani za rokenrol, ili možda približnije andergraund, a po upisivanju Hemijskog fakulteta, nauka je, kao što kažeš, izdominirala.

U tinejdžerskom periodu mi je jedino bilo važno druženje, izlasci, i neumorno preslušavanje ploča i kaseta omiljenih bendova. Sećam se tog ushićenja kada sam prvi put čuo “Bela Lugosi is dead” od nortemptonskih rodonačelnika gotik zvuka, benda Bauhaus. Posle toga više ništa nije bilo isto, momentalno sam uleteo u liminalni prostor iz kog više nije bilo povratka.

Prestaje da me interesuje sva muzika koju sam pre toga slušao, škola, nauka, bilo koja umetnost druge vrste… u Bauhausu otkrivam sve ono što mi je u tom periodu bilo potrebno. Nešto kasnije, preko Bauhausa, dolazim do 4AD etikete na čelu sa vizionarom rane gotik -eteril scene, Ivo Vats-Raselom…

Gitaru sve vreme učim da sviram, najviše pokušavajući da makar donekle proizvedem zvuk ili deonicu koja bi zaličila na neke od bendova koje slušam. Nikada nisam naučio note ili znao da imenujem hvatove na gitari koji su bili van standardnih durskih i molskih akorda.

Nakon upisivanju Hemijskog fakulteta, koji je zahtevao potpunu posvećenost i iziskivao svo moje vreme, interesovanje za umetnost je moralo da ode u drugi plan. Već u prvoj godini studija prodajem gitaru, muzički stub se kvari i od uređaja za slušanje muzike mi preostaje jedan kasetofon… ali sam nekako sve vreme znao da je to efemerno i da ću se muzici vratiti čim završim sa studijama, što se, doduše, malo odužilo, jer sam u međuvremenu i magistrirao, a zatim i doktorirao.

Sledeći dodir sa muzikom se desio za vreme mojih doktorskih studija, koje sam jednim delom odrađivao u Strazburu. Igrom slučaja docimer iz studentskog doma, koji je nosio naziv Galija, je u to vreme svirao gitaru u bendu, i lagano me uvodio u svet strazburške andergraund scene. Mnogo kasnije mi je priznao da je u toj meri bio nadahnut mojim gitarskim deonicama da je njegov bend napravio zaokret od klasičnog indi roka ka šogejzu i drim pop zvuku.

Što se rasadnika kulture tiče, rekao bih da je u odnosu na broj stanovnika Jasika dala približno isti broj umetnika kao i Kruševac

U vreme doktoriranja (iz oblasti teorijske neorganske hemije) ti, uz komšiju i duhovnog sabrata Ljubišu Jovanovića kreiraš i realizuješ jedan od najupečatljivijih kruševačkih debi albuma „Prvi silazak“ (iz oblasti praktične organske hemije) danas kultne grupe Katabazija… Dva rvanja sa divovima istovremeno, rekao bih…

Dušan: U pitanju je, zapravo, bio jedan neverovatan sinhronicitet. Pri kraju mojih doktorskih studija, kada je samo još ostalo da se napiše teza, ja se sa porodicom vraćam za Kruševac, usled egzistencijalnih poteškoća. Nešto pre mog dolaska Ljube me kontaktira preko fejsbuka i šalje mi snimke nekih svojih vokalnih deonica.

Mislim da se čitavu deceniju pre toga nismo ni čuli, ni videli. To se sve dešavalo negde krajem 2011. godine. Usled mog oduševljenja snimcima koje mi je poslao, odmah dogovaramo prvu zajedničku probu. Ispostaviće se da smo tada postavili stubove buduće Katabazije.

Nekoliko meseci kasnije organizujemo prvi nastup, u sklopu promocije Ljubetove prve zbirke pesama „Tamnina“, u Beloj sali Doma omladine u Kruševcu. To je bio neverovatan spoj mračnog, duboko-sugestivnog pevanja i vizantijskog pojanja, sa elegičnim deonicama na gitari, ponegde noizičnim, ponegde eteričnim, sve ukomponovano i vođeno liričnim nadahnućima poezije mraka, kako Ljube voli da kaže: “Katakombinovano šlagom ponoćnim“.

Nakon toga, u projekat ulaze Vladimir Panin za klavijaturama i Veljko Stojiljković na bubnjevima i projekat dobija naziv Katabazija Teatar. Ova postava je, ispostaviće se, bila samo ad hok napravljena za nastup u kruševačkom pozorištu, kako bi se promovisala Ljubetova druga zbirka pesama „Tri zidine crne“.

Nakon nastupa u pozorištu, Zlatko Petković, tonac na nastupu, izražava želju da se uključi u projekat, što dalje, dovodi do angažovanja i Zorana Vasića (obojica članovi grupe ZAA ) i Saleta Ognjanovića, legendarnog gitariste Skarpsa. Nakon prvog objavljenog singla za pesmu „Maldororova pevanja“ pristižu pozitivne reakcije i komentari oduševljenja, ne samo iz Srbije, već i sa prostora cele bivše SFRJ.

Kako singlovi sukcesivno nastavljaju da se nižu (“Prvomučenik”, “Visoko”, “Kelija”, “Rebro”…), tako se odblesci šire i van granica bivše SFRJ. Katabazija počinje da se pušta na alternativnim radio stanicama u Londonu, Parizu, Sijetlu… što dalje rezultira uključivanjem nekoliko naših pesama na inostranim i domaćim kompilacijama.

Naravno, sve ovo sublimira objavljivanjem albuma koji nosi naziv “Prvi silazak” 2013. godine. To koliki je odjek Katabazija imala mislim da najbolje potvrđuje što, pored drugog albuma, najstarija srpska nezavisna izdavačka kuća (Take It Or Leave It Records), 2018. godine objavljuje reizdanje našeg prvog albuma.

I upravo kada se čitava priča zahuktala dobijaš poziv, koji se ne odbija, da se kao perspektivni naučni istraživač otisneš u Katar… Koliko si bio delotvoran govori činjenica da su ti poslodavci sa Bliskog istoka nekoliko puta produžavali ugovor. Proveo si godine tamo, u nama prilično nepoznatoj zemlji, pa me zanimaju tvoja privatna i profesionalna zapažanja vezana za to podneblje.

Dušan: Sve je nekako bilo tako tempirano da mi završimo snimanje albuma i ja neposredno posle toga dobijem poziv da odem na postdoktorske studije na Teksas A&M Univerzitetu u Kataru. Po dolasku doživljavam svojevrstan kulturološki šok, prevashodno zahvaljujući arhitektonskim megalomanijama prenakićenim svetlosnim dekoracijama, sa jedne strane, i tradicionalno odevenim muškarcima, sa gutrama i ikalima na glavi, i ženama sa abajama i poneke sa burkama, sa druge strane. Zemlja kontrasta: spoj modernog i tradicionalnog, beskrajnog bogatstva i prikrivene bede…

emlja koja je do pre par decenija živela od prodaje bisera do pronalaska i eksploatacije gasa, što je lansira u sam vrh zemalja po bruto nacionalnom dohotku. Današnji Katar je pre svega kosmopolitsko društvo, gde je domaće stanovništvo u manjini i čini oko 10% ukupne populacije, dok je više od 90% populacije smešteno u glavnom gradu Dohi.

Zgrada teksaškog Univerziteta je smeštena na samom kraju niza američkih fakulteta, u sklopu prosvetnog dela grada, osnovanog od strane šeika Moza bin Nasera. Na fakultetu radim pod mentorstvom doktora Edvarda Bradrsa i ubrzo stičem nova znanja iz oblasti računarske hemije. Na moje veliko iznenađenje na fakultetu srećem profesora Milivoja Belića, koji u to vreme nosi prestižnu titulu “Al Sraiya Holding Proffesor“, i mnogo zamljaka, vrhunskih teorijskih fizičara pod njegovim pokroviteljstvom. Naravno, saradnja sa Milivojem je bila neizbežna i to mi je utrlo put ka tome da kasnije u više navrata ponovo odlazim u Katar i danas održavam neprekidnu saradnju sa njim i sa još nekim tamošnjim profesorima.

Neretko se dešava da tamo bane neko veliko ime iz sveta nauke. Tako negde 2014. godine dolazi nobelovac Robert Grabs, sada već pokojni, i odlučuje da vodi sve postdoktorante, koji se bave hemijom, na ručak. Iako sam ja sa ushićenjem očekivao da pričamo o alkenskim metatezama, tema za koju je dobio Nobelovu nagradu, on je sa druge strane bio oduševljen kada je čuo da sam iz Srbije, zato što je njegov sin, kao vrhunski vaterpolista, više puta boravio u Beogradu i družio se sa našim vaterpolistima. Moram da priznam da sam se obrukao pred jednim nobelovcem, jer gotovo ništa nisam znao o domaćem vaterpolu!

Nakon Katara u Beogradu kuješ buduće planove, koji, sudeći po tvojoj dosadašnjoj biografiji, mogu da budu samo uzbudljivi i nepredvidivi… Šta trenutno dobija bitku – novi muzički izraz ili nova glad za znanjem?

Dušan: Izgleda, ni jedno, ni drugo, zato što me trenutno preokupiraju obaveze oko porodice. Nedavno sam izabran u najviše naučno zvanje (naučni savetnik), što je na nivou akademskog zvanja redovnog profesora na fakultetu. Od ovog zvanja je jedino više zvanje akademika, za kojim ja trenutno nemam nikakvih aspiracija. Naravno, nastavljam posvećeno da radim svoj posao u nauci, pa ćemo videti šta tu još može da se desi… Što se tiče muzike, na pomolu je jedan novi projekat, ali zasada ne bih želeo ništa da otkrivam, najviše zbog toga što uopšte ne znam kada će se pojaviti prvi plodovi toga rada…