Dan srpskog jedinstva – sećanje na junaštvo i proboj Solunskog fronta

Danas se obeležava Dan srpskog jedinstva, slobode i nacionalne zastave kao državni praznik u znak sećanja na proboj Solunskog fronta. Pre tačno 106 godina, 65.000 srpskih vojnika je pomračilo slavu Centralnih sila i poslalo u zaborav tri velike imperije – Nemačku, Austrougarsku i Tursku

Solunski front je uspostavljen oktobra 1915. godine, ali zapadni saveznici su ga smatrali pomoćnim balkanskim frontom. Ipak, srpska komanda je bila ubeđena da se upravo tu može rešiti rat.

Kako navodi istoričar dr Mile Bjelajac, početna ideja pukovnika Živka Pavlovića da napravi strateško iznenađenje probojem preko Dobrog polja, konačno je prihvaćena 1917. godine.

Njegovu ideju je prihvatio i general Franše D’Epere, koji je u junu 1918. godine postao glavnokomandujući savezničkih snaga na Solunskom frontu, dok je ratni plan napada razradio vojvoda Živojin Mišić u leto 1918. kao načelnik Štaba Vrhovne komande srpske vojske.

Uz vojvodu Mišića, komandant štaba je bio regent Aleksandar Karađorđević, dok su srpske trupe bile podeljene u šest divizija sa 140.000 vojnika.

Srpski vojnici su bili raspoređeni u dve armije. Prvu na čelu sa Petrom Bojovićem, dok je drugom komandovao Stepa Stepanović.

Nakon dvodnevnog bombarovanja iz gotovo 600 topova, 15. septembra jurnula je Šumadijska divizija, 122. francuska i 17. Kolonijalna divizija u silovit proboj.

Već nakon dve nedelje, Bugari su bili prinuđeni da zatraže primirje. Francuski maršal D’Epere u izveštaju francuskoj vladi pri proboju solunskog fronta je saopštio: „Operacije se moraju usporavati, jer nema komunikacije radi dobacivanja hrane francuskim trupama koje napreduju, samo srpskim trupama nisu potrebne komunikacije, oni idu kao oluja – napred.“

Iako su uslovi primirja bili vrlo teški, bugarski delegati su ih prihvatili samo sa jednim zahtevom – da se srpska vojska ne pušta u Bugarsku. Verovatno su strahovali od eventualne srpske osvete, jer su bugarski vojnici tokom rata činili mnoga zlodela u okupiranim srpskim krajevima, uključujući i kruševačka sela u podnožju Jastrepca.

Nakon kapitulacije Bugarske, 29. septembra, nemačko-austrougarske trupe su se našle u teškom položaju, da bi ubrzo usledio i konačan slom imperija.

Prvo je Otomansko carstvo potpisalo kapitulaciju 30. oktobra. Austrougarska je kapitulirala 31. oktobra, dok je nemački kajzer okončao ratna dejstva 11. decembra 1918. godine kapitulacijom Nemačke.

Srpski vojnici su za 45 dana u jurišu prešli skoro 600 kilometara, oslobodili otadžbinu i 1. novembra 1918. godine pobedonosno ušli u Beograd.

Tadašnji britanski premijer, Lojd Džordž odao je priznanje Srbima „koji su izvršili proboj fronta sa neodoljivim junaštvom i preokrenuli čitavu ratnu situaciju od svetskog rata ka svetskom miru“.

– To su seljaci skoro svi, to su Srbi, tvrdi na muci, trezveni, skromni, to su ljudi slobodni, nesalomivi, gordi na sebe i gospodari svojih njiva. Ali, došao je rat. I eto kako su se za slobodu zemlje ti seljaci bez napora pretvorili u vojnike, najhrabrije, najistrajnije, najbolje od svih. To su te sjajne trupe, zbog kojih sam gord što sam ih ja vodio, rame uz rame sa vojnicima Francuske, u pobedonosnu slobodu njihove otadžbine… – nakon rata je o srpskim vojnicima napisao francuski maršal Franše D’Epere.

Foto: Ministarstvo odbrane

N. L.