Dalibor Bošković, predsednik Sportskog društva gluvih i nagluvih “Čarapani” o sporazumevanju i predrasudama

Gluvi ne mogu sami, uvek nam je potrebna pomoć u komunikaciji da bi se bolje razumeli. Voleo bih kada bi se nekako u škole uvela obuka za znakovni jezik. Kao što ljudi uče engleski, nemački, da tako uče i znakovni jezik.

*Kako doživljavate komunikaciju sa građanima

-Ponekad dosta teško komuniciramo, nekad koristimo čitanje sa usana, nekada moramo da pišemo. Treba znati da gluvi ne znaju dobro gramatiku, tako da im je dosta teško. Dobro se slažemo sa čujućima, slušamo ono što govore, ali se ne razumemo uvek dobro, tako da, kada nešto pripremam u vezi sa sportskim aktivnostima, uvek tražim pomoć čujućih, pre svega oko gramatike, pisanja, da bi nas razumeli.

Gluvi ne mogu sami, uvek nam je potrebna pomoć u komunikaciji da bi se bolje razumeli. Voleo bih kada bi se nekako u škole uvela obuka za znakovni jezik. Kao što ljudi uče engleski, nemački, da tako uče i znakovni jezik.

*Da li imate osećaj da čujući nekada izbegavaju kontakt sa vama, da zaziru od gluvih

Imam  ponekad. Ima onih koji ne žele da se druže sa nama, ali lako uočavam takve ljude. Čujući nas dugo nisu poznavali, nisu znali ko su gluvi, kakvi su i šta su. Nisu imali tačnu sliku o nama. Tek kad je prošle godine poginuo naš mladi član, Stefan Milanović, srpski reprezentativac u futsalu, i kad su gluvi iz svih krajeva sveta došli da ga isprate, a ove godine ih je više od pet stotina bilo na Memorijalnom sportskom turniru koji smo organizovali Stefanu u čast, naučili su nešto onama. Čujućima je bilo čudno kad su shvatili da smo mi isti kao oni i da smo u stanju da sve to organizujemo. Tada su nam svi izašli u susret i pomogli i ja im se na tome još jednom zahvaljujem.