Bubrežna insuficijencija – Nevidljivi neprijatelj koji preti životu

Bubrežna insuficijencija je ozbiljan zdravstveni problem koji pogađa milione ljudi širom sveta. Smatra se da danas svaki deseti čovek boluje od hronične bubrežne insuficijencije, stanja koje se razvija kada bubrezi počnu da gube svoju sposobnost da efikasno filtriraju otpadne materije i višak tečnosti iz organizma. Kada bubrezi ne funkcionišu pravilno, to može dovesti do ozbiljnih posledica, kao što su zadržavanje štetnih materija u organizmu, otoci, visoki krvni pritisak i mnoge druge komplikacije. Ova bolest često nije prepoznata na vreme, jer simptomi mogu biti vrlo suptilni i postepeni, zbog čega mnogi oboleli ne traže pomoć dok bolest ne uznapreduje

Piše: Jovana Stefanović

Uzroci smanjenja funkcije bubrega mogu biti mnogobrojni – traume, dehidratacija, infekcije, stvaranje bubrežnih kamenaca, lekovi, autoimune bolesti, slabost jetre ili srca, razne horonične bolesti – metaboličke, hematološke, nasledne, urođene, kod nas karakteristične balkanske endemske nefropatije,  maligni tumori bubrega i urinarog trakta. Nažalost, i dalje postoji niz predrasuda u društvu u vezi sa lečenjem bubrežnih bolesti, a među njima je i niska svest o značaju transplantacije organa.

– U odnosu na uzrok bubrežna slabost se i deli na akutnu i hroničnu. Nezavisno od uzroka mehanizam je isti, smanjuje se protok krvi kroz bubrege, dolazi do zadržavanja urina, nastaje postepeno i progresivno smanjenje njihove sposobnosti da filtriraju otpadne materije, sve do konačnog stadijuma uremije tj. nakupljanja štetnih supstanci koje se inače nalaze u organizmu, od kojih je najvažnija vrednost kreatinina i kao krajnji stadijum javlja se oštećenja bubrega. Bolesti bubrega nekoliko puta povećavaju stopu smrtnosti kao neposredni ili direkti uzrok mortaliteta. HBI je prisutna u svim životnim dobima, češća je kod  muškaraca i u starijem životnom dobu. Najčešće rizične grupe su bolesnici koji već boluju od nekih hroničnih bolesti. Dodatni faktori rizika su, naravno, štetne navike poput konzumacije alkohola, pušenja , nedovoljnog unosa tečnosti, nezdrave ishrane, neupražnjavanja fizičke aktivnosi i slično – objašnjava dr Jelena Rilak, specijalista interne medicine na odeljenju nefrologije sa hemodijalizom.

Simptomi bubrežne bolesti mogu biti razičiti, ljudi ih najčešće ne prepoznaju na vreme pa se lekaru javljaju tek u odmaklom 4. ili 5. stadijumu bolesti.  Da bolest postoji treba posumnjati ukoliko se jave simptomi kao što su bol u stomaku, mučnina, poremećaji mokrenja, promena boje urina,  pena u mokraći, otoci nogu, lica, naročito u predelu oko očiju, umor, malaksalost, gušenje, grčevi u mišićima, suva koža, svrab, gubitak telesne težine, gubitak koncentracije i povišen krvni pritisak. Znaci napredovale bolesti su već postojeća anemija, smanjenje kalcijuma, visok kalijum i fosfor u krvi, depresija, promene u laboratorijskim analizama mokraće i bol u leđima. Zato su kod svih posebno važne periodične kontrole lekara sa urađenim kompletnim analizama.

– Inicijalno se ova bolest u prva tri stadijuma leči medikamentoznom terapijom, kao i kontrolom i lečenjem dodatnih hroničnih bolesti, ali kako se ona obično kasno otkriva, veoma brzo dolazi do pogoršanja i u tom trenutku, kada lekovi više ne mogu da pomognu, neophodno je da bolesnik započne lečenje dijalizom koja postaje tada za pacijente jedini lek. To je postupak uklanjanja nakupljenih neželjenih materija i viška tečnosti iz organizma nastalih kao posledica slabog rada bubrega – navodi dr Rilak.

Postoje hemodijaliza i peritonealna dijaliza, odnosno proces ispiranja štetnih materija preko zida creva unošenjem tečnosti kroz trbušnu duplju. Mnogo češća je hemodijali koja se obavlja propuštanjem krvi kroz specijalne filtere koju kontroliše aparat, pa se sve to zajedno naziva veštački bubreg. Lečenje dijalizom je veoma osetljiv postupak koji utiče na kvalitet života bolesnika. Po propisanoj šemi lečenja pacijenti su u obavezi da dolaze 2 ili 3 puta nedeljno na dijalizu gde provode 3-4 do kraja procesa. Samim tim kvalitet života je ograničen. Kako fizički tako i psihički sam proces je opterećujuć, kako za bolesnika, tako i za porodicu ili zajednicu u kojoj živi.

– Krajnja terapija u poslednjem stadijumu bolesti je transplantacija bubrega. U srbiji oko 700.000 ljudi ima neki vid oštećenja bubrega, oko 6.000 ih je na dijalizi, a oko 800 čeka transplantaciju. Svest o transplantaciji organa u našoj zemlji je veoma mala tako da je i broj transplantacija bubrega kao i ostalih organa mali i nedovoljan u odnosu na potrebe. U našoj zemlji transplantcije se rade u svim Univerzitetsko – kliničkim centrima, odnosno u Beogradu, Novom Sadu, Nišu i Kragujevcu, kao i u novim dobro opremljenim privatnim klinikama. Bubreg može da se dobije od živog ili preminulog donora. U prvom slučaju to su najčešće članovi porodice, srodnici i prijatelji, dok  se za doniranje organa od preminulog (obično u saobraćajnoj nesreći ili od moždanih bolesti) moraju raditi dodatne analize, razmatranje prioriteta i utvrđivanje da li donor i bolesnik imaju kompatibilnu krvnu grupu i tkivo koje se podudara, što smanjuje rizik da telo primaoca odbaci bubreg donora, što se može dogoditi, naročito u prvoj godini posle transplantacije – ističe doktorka.

Uspešnom transplantacijom bubrega kvalitet života kao i samo zdravstveno stanje bolesnika se umnogome menja na bolje. Uz pridržavanje predloženih saveta, može se doživeti duboka starost, zato je poruka obolelih od hronične bubrežne insuficijencije za sve da ne gube nadu, da se redovno kontrolišu, slušaju savete svojih lekara, da nemaju predrasuda prema transplantaciji i doniranju organa i da svojom pričom šire svest ljudi oko sebe koliko je danas transplatacija u svetu jedan od uobičajenih i vidova lečenja.

– Živim u selu Makrešane od rođenja, za bubrežnu bolest saznala sam 2009. godine, kada zapravo i počinje moje prvo lečenje na Vojnomedicinskoj akademiji. Nakon kraćeg lečenja, dijaliza je bila neophodna i zbog toga je 2010. otpočeo hronični program hemodijalize u Kruševcu, kada postajem i invalidski penzioner. Istovremeno je urađena obrada za transplantaciju bubrega i stavljena sam na listu čekanja. Žive srodnike nisam imala jer je moja mama premula od ove bolesti kada sam imala šest godina, a sestra takođe ima ovaj problem – započinje Ivana Milanović, član Udruženja „Zajedno za novi život“.

Baka i deka su bili stari i bolesni, te nije postojala mogućnost da pomognu. Sestra se razbolela još 2003. godine, kada je i krenula na dijalizu, a 2005. godine tetka, očeva sestra, donirala joj je bubreg. A onda se dogodio još jedan šok – 2006. godine ostaju bez tate i nastavnjaju da brinu o baki i deki. Srećan trenutak dogodio se 2012. godine, kada je, nakon transplantacije, sestra rodila devojčicu. Lekari u Beogradu su zahtevali da se ona porodi prirodnim putem, da bi nakon porođaja donirani bubreg prestao da radi. Od tada su obe na hemodijalizi i na listi čekanja za transplantaciju bubrega.

– Sećam se 6. juna kada sam kretala na dijalizu i kada mi je zazvonio telefon. Dobila sam poziv iz Kliničkog centra Niš za potencijalnu transplantaciju. Inače, pre toga bila sam pozivana osam puta, ali, nažalost, nisam bila podudarna sa donorima. Radili su nam analize, bilo nas je nekoliko i čekali smo svi uplašeni, trudili smo se da razgovaramo, ali svi smo imali tremu i strah. Postala sam prvi put „podudarna” sa donorom i tog popodneva ušla sam i u operacionu salu. Jedva sam čekala taj momenat, iako sam bila jako uplašen. Kada sam se probudila doktori i sestre su bili pored mene i rekli da se ne brinem, da je sve dobro prošlo. Prvo sam se napila vode kao što ranije nisam mogla. Danas normalno živim, a jedina želja mi je da moja sestra, Jelena Popara, isto kao ja dobije bubreg – rekla je Ivana.