Asim Sarvan: „Ono glavno sam naučio iz pogrešnog načina života“

Nedostaju produhovljeni autori prosvećenog srca, koji stvaraju iz ljubavi prema drugima, a ne da bi promovisali sebe, naročito ne svoje nedostatke koje pokušavaju da pretvore u poželjne fetiše i idole…

Razgovarao: Ivan St Rizinger

Asim Sarvan svakako je kao autor, zaštitni glas i lice legendarnih jugoslovenskih začetnika akustičarske muzike, grupe „S vremena na vreme“, jedno od najvećih imena ovdašnje kulturne scene… Dodamo li tome i njegove solo albume, pesme načinjene za druge izvođače te za pozorišne predstave, stižemo i do njegove trajne, enciklopedijske vrednosti, koju upotpunjuje i nedavno objavljen novi dugosvirajući materijal pod naslovom „60′ u mom gradu“. Povodom kruševačke promocije ovog muzičkog remek dela, koja će biti održana u petak, 5. maja u Legatu Milića od Mačve, porazgovarali smo sa bardom uglavnom o muzici, veri i tradiciji…

Novi album nosi vrlo asocijativan naziv „60′ u mom gradu“, a uzimajući u obzir Vašu biografiju to je vreme koje ste proveli u Mladenovcu. Posveta gradu rane mladosti ili samo nostalgična misao?

Asim: Nostalgična zamisao. Taj naslov je izraz moje želje da vidim jednu novu, urbanu ali zbilja dostojnu srpsku produkciju koja funkcioniše na pravim vrednostima. Asociram u naslovu na ono vreme ali sa ciljem da podsetim na nadahnuće iz koga je na zapadu nastalo čitavo bogatstvo različite muzike i sloboda koja se po prirodi stvari ukazala, međutim, nije sloboda u agendi bez pameti jer, kakva je to pamet i sloboda – sve je dozvoljeno. Tu treba samo sila, sve drugo što je istinska vrednost je za njih zagonetka. Dosta je bilo lošeg rokenrola, to je ukratko, moja poruka. Ili, drugačije, dosta je bilo trpljenje muzičkog terora koji nas urniše sa svih strana. Ajmo sad na zdravi rokenrol. U stvari, najkraći opis onoga što je moj predlog i apel nalazi se u pesmi  „Ajde Jano, kuću da ne damo“. Izmena teksta pokazuje postupak koji je potreban za pravi preporod. Našoj popularnoj muzici je potreban Novi umetnik. Nadahnutost sam stavio na prvo mesto, čak i pesmu posvetio i nazvao je “Kap nebo plavog“, a Grad velikim slovom. Grad simboliše tu zamišljenu novu srpsku pop kulturu koja bi mogla da bude lek za kulturu kakva je trenutno, ali i protivotrov, kojim treba da branimo istinske vrednosti. Nedostaju produhovljeni autori prosvećenog srca, koji stvaraju iz ljubavi prema drugima, a ne da bi promovisali sebe, naročito, ne svoje nedostatke koje pokušavaju da pretvore u poželjne fetiše i idole… Da se vratimo sebi i osvestimo tu unutrašnju snagu koju od iskona imamo. To nam je od Boga i svi naši đedovi do poslednjih Solunaca, bili su za primer. Smatram veoma važnim postupak izbacivanja „kukavičjeg jajeta“ iz srpske kulture i zato predlažem jednu brošuru… Čak i bukvalno, od vrtića.

Može li publika na kruševačkoj promociji da očekuje i neku uživo izvedenu pesmu sa novog albuma, mnogi bi da i na taj način dožive, recimo, „Kad dođeš u bilo koji grad“ velikog Matije Bećkovića?

Asim: Da. Matija pomera planine svojim pesništvom, tome gotovo da nema više šta da se doda, ali je za mene bilo važno da ostvarim dobar rezultat kad sam se već zainteresovao za osetljivu priču o Veri Pavladoljskoj. Uzeo sam samo gitaru i otpevao nešto više od 4 minuta te uvodne priče. Samo gitara i glas, čak ni drugi glas nisam koristio. Hteo sam da se oseti ta samoća bez Vere, jer svaku ljubav u ovom fizičkom svetu, prekida smrt i ja sam se, upravo, za taj momenat uhvatio, budući da je istinska ljubav duboka i da potiče odozgo. Matija je rodom iz Veljeg Dubokog, dakle, morao se roditi dubok i visok. Po prirodi sam sklon melodiji, ali sam ovde hteo da naracijom dočaram ozbiljnost i snagu te Matijine svete ljubavi. Arsen Dedić je ušao u epiku Matijine poezije i na svoj način upoznao publiku sa tom pričom koja u sebi nosi izvesnu nijansu fatalnog ishoda jer tu neraskidivu vezu je Verina smrt 1998. pokušala da prekine, ali u stvari, samo potvrdivši da takva ljubav ne umire. Tu priču sam pokušao da prikažem kao neko prisutan u vremenu kad je počinjala ta njihova trajna veza, to je varoš iz onog starinskog građanskog života i toplina ambijenta ondašnjeg varoškog života.

Dao sam sebi ulogu svedoka sa početka te priče, iz vremena kad je Matija tek došao u Valjevo, kad su sva poznanstva započinjala na korzou, ili na igrankama, ili za Novu godinu, ili u kafani svih varoši pa i Valjeva.

Odlomak iz poeme „Kad dođeš u bilo koji grad“ je postala samostalna, pesma za sebe, kojom sam hteo da potvrdim da boravku u ovome svetu može samo ljubav da pruži pravi smisao i bude prava uteha i Svetlo koje poznaje put. Na novom izdanju osetan je potpuni sklad duhovnih i svetovnih naslaga, a umetnici znaju koliko je teško izbalansirati ta dva „pola“… Poslednjih godina neophodan mir za stvaranje nalazite na divnom mestu, Prevlaci, u društvu monaha. Kakvu je, ta činjenica, blagodarnu interakciju izazvala u Vašem aktuelnom stvaralaštvu?

Asim: Često sam išao na Prevlaku, tamo je moj duhovnik i dobrotvor. Taj odnos je drevan u biti i van poznatih društvenih šablona gde se život odvija sve brže i kreće se prema bezumlju i besmislu, kako nam potvrđuje i trenutna situacija u svetu, ali je na ovome svetu tako. Zato se borimo da iz tog blata izađemo sa svešću o tome da smo stvoreni za život. Zahvaljujući, ne samo odlasku na Prevlaku, već i životu u crkvi, mnogo sam toga naučio što mi je važno i za ovo čime se bavim, a to je stvaranje muzike. Ozbiljna je odgovornost, pre svega, na autorima, koji po savesti treba da biraju motive, imajući u vidu da je muzička industrija, već od kraja ’60-tih i početkom ’70-tih, pretvaranjem rokenrola u robu široke potrošnje, zaustavila čitave generacije u razvoju time, posredno, i našu produkciju i mnoge od nas koji i dalje pokušavaju da veštinom i nekakvim mangupskim ponašanjem simuliraju slobodu kojom je „sve dozvoljeno!“. Naročito se to videlo početkom ’70-tih, kad su počele „super grupe“ da zaluđuju mase na koncertima poput mađioničarskih predstava i cirkusima gde je bila atrakcija trostruki salto na trapezu, ili „salto smrti“ (salto mortale). Dakle, ono glavno sam naučio iz pogrešnog načina života, upoznavši se sa nevaljalstvima ovoga sveta. Moje lično iskustvo povratka sebi je dokaz moje pripadnosti. Otud pesma „Svetla, svetlosti“, koja je moja intimna himna ljubavi.

Tek iz današnje perspektive možemo u celosti da sagledamo kapitalnost grupe „S vremena na vreme“ za čitavu jugoslovensku muzičku scenu, a ipak ste diskografski počeli prilično skromno – u okrilju male diskografske kuće (PGP Radio- Kruševac-prim.aut.) koja je, ipak, sa nekoliko vanserijskih izdanja ostala trajno upisana u istoriju.

Asim: Grupa „S vremena na vreme“ je imala tu pogodnost što je ušla u pravi čas „na teren“. Prvo je savladala neke zanatske finese, snimajući songove za potrebe radija i televizije Beograd, odmah, početkom ’71. godine, da bi ’72. snimili prvi singl, „Sunčana strana ulice“, ali za Radio Kruševac. Ja uopšte ne znam kako je došlo do toga, mislio sam da postoje samo republički radio i tv kao i da svaka republika ima svoju izdavačku kuću. Kako bilo, imati singl u to vreme, bilo je događaj. I za tadašnji Kruševac, čak i za Beograd. Nije mogao svako da objavi singl. Nadahnutost kojom je stvarana muzika ’60-tih, na zapadu, zahvatila je celu planetu pa i nas. Moj osećaj za taj novi muzički fenomen je bio skroz bajkovit. Bili smo, uglavnom, mamine maze od 12 – 13 godina i tek kad smo napunili beli grad sa gomilom brucoša iz cele Jugoslavije, dakle, početkom ’70-tih, počelo je prilagođavanje i otkrivanje Beograda po mnogim stvarima i “kosmopolitizma“, koji nas je definitivno udaljio od korena. Mladih muzičara je bilo sve više, iz unutrašnjosti su stizali novi autori, talentovani, vredni momci i devojke, bilo je izazovno ići na audicije po akademijama ili učestvovati u konkursima, ličilo je na film o vanzemaljcima, o muzičarima koji su se spustili svemirskim brodom u obliku gitare, tamo na zapad i krenuli da osvajaju Britansko ostrvo i Ameriku, pa odatle Evropu i istok. Smatram, da je to vreme, baš od 1950-1970. bilo dar neba planeti Zemlji. Bili smo deca koju je ta razdragana muzika dotakla i to je jedan od razloga ovog naslova „60′ u mom Gradu“. Pre toga, a odmah po smrti oca 1960, u druženju sa školskim drugom Slavkom, doživeo sam vrlo neobične i kreativne trenutke. U njegovoj kući od blata i pruća, izmišljali smo istinite bajke, na licu mesta. To me odvlačilo od tuge i bola i odnekud se pojavila nada da postoji nešto, nekakav izlaz iz tog zatvora u kome sam se našao tako naglo i ostao unutra punih 30 godina. Sve što sam od svog prvog samostalnog albuma „U potrazi za dobrim odgovorom“, iz 2003, počeo da otkrivam je veliki stimulans za mene i zato mi je stalo da se prenemo i da živimo stvaran život, pa će i muzika biti odgovarajuća.

Samo dobro upućeni znaju da ste Vi tvorac nekih od najvećih hitova narodne muzike, naročito iz „epohe“ ’80-tih godina… Spisak je zapravo impozantan, kao i kada su u pitanju brojni primenjeni radovi za teatarske predstave (nekoliko i u okviru Kruševačkog pozorišta), a uz to valja dodati i dela nastala u epizodi Muzej Sarvan, kao i čeda koja su plod Vaše velike posvećenosti stvaranju duhovne muzike.

Asim: Da, ja sam voleo da zalazim i u druge žanrove, da se oprobam. Prvi takav izlet je bio pesma „Pusti me da nađem srcu lek“ koju peva Goca Stojićević. Kad je pustila demo snimak, valjda sa mojim glasom, ne sećam se, kolege i kompozitori su joj rekli; “Nećeš valjda ovo da snimaš!?“ Gocu to nije pokolebalo, mislim da je to bilo 1980. Ta pesma svedoči jednu promišljenost prilikom stvaranja, dakle, motivaciju. Nadam se, da se primećuje ta jaka emocija i bol zbog gubitka ljubavi, ali koja se dostojanstveno trpi. Iako je kafanska, uz takvu pesmu se ne lome čaše i ne gubi razum. Meni je ta reakcija ljudi koji stvaraju ovu novokomponovanu “narodnu“ muziku, simptomatična jer, očigledno je njihova briga samo za sopstveni džep, naime, očigledna je agenda uperena na razbijanje onog srpskog nukleusa, malo po malo kalkulacijama, manipulacijama osećanjima, dok se ne razori ono najčvršće u čoveka, a to je bliskost sa Bogom. Na aktuelnom geopolitičkom sukobu od prošle godine, se to vidi po rečima i jedne i druge strane, tačno se vidi golim okom ko laže, a ko istinu kaže. Jeste li primetili, rat se ne vodi između dva naroda nego između čoveka i nečoveka, izmeđe Kaina i Avelja s tom razlikom što je i Avelj odrastao. Kao dete sam to uočio, prepoznavši u starom Soluncu tradiciju i duhovnost, u koju me uvela deda Ranđelova žena, baka Bisenija, kad mi je nevreme, kišu vetar i munje i gromove, dočarala, objasnivši zašto je grmljavina malo bučna, pa veli: zato što je izašo Sveti Ilija kolima sa konjskom vučom, pa je prolazio preko Plave kaldrme, zato se čula ta pucnjava koja plaši one koji ne znaju šta je po sredi… Nemam tu moć da prorokujem niti imam želju za tim, ali za uspravan život imam interesovanje, a to je odanost koju izražavam kroz svoje muzičke radove, to su moje molitve, ništa drugo, molitve u koje pakujem svoje odgovore, zato nastavljam dokle god imam snage.

Ne glumim nikakvog proroka, prosto je logično jer, zapad je odavno obezduhovljen. I da dovršim misao u vezi “novokomponovane“ narodne muzike. Ako mi neko kaže, da narod to traži – “seča vena“ je važna, “kafana je institucija“, kako drugačije da funkcioniše kafana? Nije tačno da narod to traži, ali je tačno, da narod nema neki izbor, pa je narod nateran da prihvati ono što mu se nudi, propagandom, zar ne vidimo kako se to radi, upravo, ovih dana na medijima? Nadam se, da ne treba da prevodim na prostiji jezik od ovoga i svoje kreativne mogućnosti upotrebimo za dobro srpske kulture, a ne u korist srpske trenutne zadrugarske i trep šibicarske muzičke nekulture. Ja nemam karijeru, niti mi trebaju tržišna pravila, ja bez njih već od svog prvog uistinu samostalnog albuma iz 2003. funkcionišem, zaista, kako ja osećam da treba, a u tome mi pomažu istomišljenici, ljudi koji dobro razumeju stanje stvari u domaćoj produkciji. Pomažu mi manastiri, u Crnoj Gori, pre svega, pa i ovde jer, prepoznaju moje motive koji nisu u moju ličnu korist već, ako je moguće, u korist srpske kulture, kakvu vidim, osećam i ja i mnogi, doduše, uglavnom patrioti, imajući u vidu sve one vrednosti i osobenosti narodnog stvaralaštva, a to je, tek izraz odanosti najvišim vrednostima koje su vekovima stvarale srpsko društvo i identitet srpskog naroda. Da neko ne pomisli da imam nešto protiv rokenrola. Shvatam koliko je pop rok obrazac, zapravo, genijalan jer ima mesta za sve, odnosno, u njemu je sloboda kakvu nijedan drugi žanr nema, možda se varam, ali svi žanrovi imaju neka pravila, pop rok dopušta onom autentičnom i nadarenom čoveku da se izrazi. Dakle, u toj muzici su “dva-tri akorda“ dovoljna, ako imate u sebi ono pravo bogatstvo, a glas vam je jedva “čitljiv“ kao npr. u slučaju Leonarda Koena, koji jedva izgovara reči ili Bob Dilan, koji na nekim snimcima mekeće ili zavija kao kojot, ali to zvuči tako izvorno i stvarno, da morate da se stropoštate od ugođaja… Nažalost, ali i na sreću, talenti su tek oruđa, koja su na upotrebu i zloupotrebu, tako da se svako svojim kreativnim angažovanjem, “legitimiše“, dakle, “po delima se prepoznaju“. Tako može i u pop rok izraz svako da se uključi, ali se važi samo ono s ljubavlju i originalno, što promoviše istinu i vrednosti koje i čoveka i umetnika usavršavaju.