Ana Atanasković: Moji romani su prilika da čitaoci dožive i ekstazu i katarzu

Kuća tik pored Zapadne Morave, pored jasičkog mosta, šum reke, blizina škole, moja radoznalost, sprudovi, plažice od jednog-dva metra oko kojih je trava, sloboda hodanja metalnim delom mosta za pešake koji vibrira i ko nije navikao ima užasan strah, a ko je, kao ja, moravsko dete, nema… U srednjoj školi sam na eseju iz engleskog jezika napisala da želim da dođem u Beograd i postanem književnica… Moj roman o poslednjim Obrenovićima je istorijska, a i moja lična žal što je ta dinastija uklonjena, i to na veoma surov i varvarski način…

Razgovarao: Ivan St. Rizinger

Foto: dreamcatcher

Čudna je ta divno-divlja Zapadna Morava, pogotovu onaj njen deo što promiče pored Jasike, pored Anine kuće, nastavljajući silovito ka Stevancu, da se spoji sa svojom Južnom posestrimom.  Ima u njenom mirisu posle kiše i ukusu u jesen nekih čudnovatih dodataka, koji od ljudi stvara umetnost samu. Ono što sa sigurnošću mogu da tvrdim je da je to mesto, u odnosu na broj stanovnika, dalo najviše stvaralaca, od Biničkog pa na dalje, verovatno u čitavoj Srbiji.

Ana se polako, kao cvet otvarala, koračajući uzbrdo, osvajajući stranicom po stranicom srpsku književnu scenu, uronjena u ljubavne snovide zajedničkih predaka – od Jelene Anžujske, preko Jelene Gatiluzio, Drage Obrenović, Tesle do Davorjanke Paunović… Danas je jedna od najčitanijih romansijerki, okrenuta budućnosti sa Moravom u oku i na usnama, ponosita leporečiva Rasinka zaljubljena u Beograd, još jedna od onih kojima je put trasirao njegov prvi „gradonačelnik“ despot Stefan

Ima jedna lepa priča na netu o Jasici i Biničkom iz koje citiram „O, ti dolasci na studije u Beograd, tako važni, meni bar, koja sam isto iz Jasike krenula na Filološki fakultet, da „postanem pisac““… Još jedno, čini se, bajkovito odrastanje na obali Zapadne Morave ili je to, kod nas bliskih sredovečnosti, neko samospašavajuće od surovosti života na Balkanu, ta „žal za mladost“? Šta je, onako najličnije, Vaša celoživotna dobit od te kratke relacije Jasika – Kruševac?

Ana: Nažalost, bilo bi bajkovito sasvim da nije bilo teške porodične situacije u kojoj sam živela. Moja starija sestra Nataša je od rođenja bila bolesna od najtežeg oblika cerebralne paralize, nije ni hodala ni govorila. To je obeležilo sve nas a bol koju je ona osećala do kraja života, i koja se povećavala, nikada neću sasvim preživeti. Ako u bar sledećoj rečenici uspem to da zaboravim, onda mogu reći da je bilo idiličnih momenata – kuća tik pored Zapadne Morave, pored jasičkog mosta, šum reke, blizina škole, roditelji prosvetni radnici koji mi kupuju i donose knjige, tata koji me uči da pišem i sa kim čitam „Galaksiju“ i „Kosmos“ Karla Sagana, lepota života 70-ih i 80-ih godina, moja radoznalost, sprudovi, plažice od jednog -dva metra oko kojih je trava, njive pored Morave, drugarice, sloboda hodanja metalnim delom mosta za pešake koji vibrira i ko nije navikao ima užasan strah, a ko je, kao ja, moravsko dete, nema… Nemam žal za mladošću, ja živim u budućnosti. Trebalo bi, kažu, da se živi u sadašnjosti, i to je tačno, ali bar ne pravim tu grešku da živim u prošlosti. Mene želje za ostvarenjem novih ciljeva guraju u budućnost, a tako mi i pomažu da se oslobodim dela sujete. Moja dobit što sam odrasla u Jasici i Kruševcu je prostodušnost koju sam odatle ponela i sačuvala, neka vrsta naivnosti koju i dalje gajim, detinji pogled na svet, koji je lak, miran. Morava nije agresivna (bar nije bila u mom detinjstvu), nije prebrza, meko teče. To je mekoća jednostavnosti prirode, bankina, talasa… i pored opasnih virova (koji jesu bili izazovni za neke). To je lepota odrastanja u, za mene, idealnom okruženju jasičkih brda koja su rub Gledićkih planina – u predelima koji nisu ni previše ravni, ni previše krševiti. Onda, znati prepoznati kvalitetno voće i povrće na beogradskoj pijaci. Sećati se ljudi, sunca, reke, kruševački duh nositi u srcu… Sve to ne bih menjala ni za koji drugi predeo za detinjstvo.

Moja dobit što sam odrasla u Jasici i Kruševcu je prostodušnost koju sam odatle ponela i sačuvala, neka vrsta naivnosti koju i dalje gajim, detinji pogled na svet, koji je lak, miran, Morava nije agresivna, nije prebrza, meko teče

U Beograd, na studije, stižete 1992, u vreme uvođenja sankcija, sa prtljagom punim briga i neizvesnosti… Tri decenije kasnije vaš spisateljski opus je krcat emocijama vezanim za glavni grad, uživate u toj ljubavi očito. Da se vratimo još malo u prošlost i probamo da rekonstruišemo Vaše prerastanje iz kruševačke srednjoškolke u ponositu studentkinju Filološkog fakultera?

Ana: Ne bih rekla da je bilo prerastanje, pošto sam za te studije bila spremna još 1986, posle prvog časa engleskog jezika na Radničkom univerzitetu u Kruševcu. Profesorka Dragana Milić je na mene uticala enormno, tako da sam godinama pre studija znala da će to biti Filološki, anglistika. U srednjoj školi sam na eseju iz engleskog jezika napisala da želim da dođem u Beograd i postanem književnica, a anglistika je tada bila (Bogu hvala) koncipirana tako da je polovina studija bila posvećena engleskoj književnosti, u kojoj sam naročito briljirala. Volela sam i jezik, izuzetno, ali književnost za nijansu više. Kada sam došla u Beograd, moje drugarice su se ili vratile u rodni grad ili bile na ekonomskom fakutletu, tako da sam, kao i mnogo puta i pre i kasnije, svoj put krčila sama. Nisam osetila nikakav prelaz već baš suprotno – imala sam utisak da sam došla u dom. U Beograd, koji mi je dao mnogo i na tome mu večno hvala.

Svoju prvu knjigu „Beogradske majske priče“ objavljujete 2006. a već naredne stiže „Duet duša“, roman kojim otvarate potpuno novo poglavlje u savremenoj srpskoj književnosti, baveći se velikim pričama i ljubavima naših istorijskih ličnosti… 

Ana: Oduvek sam volela istoriju. Smatram da su prošli životi na neki način uvek živi, energija ne nestaje, kao ni njihov uticaj. Prohujali život je za mene kao kružnica po kojoj hodam, krug od vatre, i tražim emocije, iskustva, kako je neko proživeo i preživeo iskušenja, kako se osećao…Istražujem, a onda dodajem svoje emocije. Treći „igrač“ je čitalac, koji razvija svoje emocije dok čita i onda se priča širi, strastveno, katarzično.

Krenuli ste sa Dragom Mašin i Aleksandrom Obrenovićem, tragičnim ličnostima koji su u smrt otišli zagrljeni, gradeći delo kombinujući istorijske činjenice i fikciju… Naredni roman smešten je u puno stariju epohu, 13. i 14. vek i posvećen kraljici Jeleni Anžujskoj. U oba dela, uz sve zanimljive detalje koje ste izneli pred čitaoce, centralna tačka je moć ljubavi – reči koju su pokušali da nam obesmisle u poslednjih nekoliko decenija… 

Ana: Zanimljivo je da kraljicu Dragu i dalje zovu Mašin, što je jedna od nepravdi koju sam htela da ispravim. Ona je bila drugi put udata, za kralja Aleksandra, stoga je imala prezime Obrenović. Mržnja prema toj ženi ne posustaje i dalje. Jeste imala svoje negativne eskapade (lažna trudnoća), ali je bila i žena koja je uvela srpska jela i običaje na dvor, žena koja je pomagala da se osnuje Univerzitet, prevoditeljka i žena koja je pisala za tadašnje časopise. Moj roman o poslednjim Obrenovićima je istorijska, a i moja lična žal što je ta dinastija uklonjena, i to na veoma surov i varvarski način. Mogla se borba sa kraljicom Dragom izvesti sasvim drugačije. Inspirisana jednom pričom iz porodične prošlosti (jedan moj predak, Stanislav Atanasković, bio je kočijaš kralja Aleksandra Karađorđevića), počela sam roman ali sam je prebacila u doba Obrenovića. Da, ljubav, ona je, kakva god da je u to vreme bila čudna (a i danas postoji stigma prema vezama u kojima je žena starija od muškarca), postojala između njih dvoje. Da, ljubav, veoma važna i u mom romanu „Kraljica jorgovana“, o Jeleni Anžujskoj, s tim što je tu više akcenat na duhovnoj ljubavi (ima, naravno i one između nje i njenog supruga Uroša I), jer je Anžujska proglašena sveticom, te sam pisala sa velikom odgovornošću. Jelena Anžujska me je „opčinjavala“ od srednje škole, kada sam, na putu za more, prošla Dolinom jorgovana. Dala sam joj i svoju duhovnost i traganje za Bogom i dala sam joj mogućnost da pomiri istorijske činjenice (poreklo iz Ugarske) i mit (poreklo iz Provanse).

U romanu se pojavljuju i svi članovi despotove kruševačke porodice kao i opisi svadbe i srednjevekovnog Kruševca, kao i mita o zmajskom poreklu despotovom

I onda put preko „velike bare“, gde ste na „Teslinim danima 2010.“ u Filadelfiji održali predavanje „Tesla i žene“ i odškrinuli vrata svog hit romana „Moja ljubav Nikola Tesla“ u kojem najvećeg svetskog naučnika stavljate u potpuno nepoznat kontekst, i opet je ljubav centar svega. Roman je doživeo popriličan uspeh u zemlji i svetu, prevođen, nagrađivan…

Ana: Amerika je bila nužna, jer sam morala da odem i osetim njen duh. Njujork je jedan od glavnih likova u romanu o Ketrin Džonson i Nikoli Tesli. Ketrin sam videla na fotografiji još u detinjstvu, u specijalnom dodatku „Galaksije“ koju je redovno kupovao moj otac. Živela sam sa tom fotografijom u mislima, želeći da o Tesli ispričam istinitu, a skoro nikako poznatu priču, jer je fokus ovde večito bio na njegovim poslednjim godinama, kada je bio povučen. On je u srednjim godinama bio deo visokog američkog društva, a Ketrin Džonson, supruga njegovog najboljeg prijatelja, volela ga je od trentuka kada ga je upoznala do svoje smrti. Opisala sam taj ples emocija kroz jonosferu jer mislim da je Ketrin ženski deo Tesline duše. Mnogo me raduje što je roman u Laguni došao do trećeg izdanja, što ga, zajedno sa rasprodatim mojim samostalnim izdanjem, čini veoma čitanim i poznatim romanom. Nije poenta da ja budem poznata, već da se zna istina o toj ženi, o Tesli, da se doživi emocija. Moji romani su prilika da čitaoci dožive i ekstazu i katarzu, da ih se sećaju… Pišem o večnosti i za večnost.

… i pišući, sakupljajući fakte i promišljajući stižete 2020. i do još jedne tužne ljubavne sage – one između tek izašlog iz rata pobednika Tita i njegove, kažu, najveće ljubavi Davorjanke Paunović… Još jedna vladarska tuga Vas je privukla u vremenima kada je i sam pomen imena Josipa Broza dovoljan razlog za salve uvreda…

Ana: Davorjanka je bila, što kažu Englezi, commission, tj. naručeno delo u neku ruku, ali, naravno, ne bih prihvatila nešto što me ne zanima (sticajem okolnosti, razmišljala sam o romanu o mladim komunistima malo pre narudžbne). Komunistkinje su se izborile za mnoga prava koja ja trenutno imam, na primer, da nasledim očevu imovinu, što je pre Drugog svetskog rata bilo nemoguće, a skoro niko više ništa o tome ne zna. Bila je obrazovana (francuski jezik i književnost) i požrtvovana, prava aktivistkinja i, da, volela je Tita i on nju. Davorjanki sam veoma zahvalna jer mi je otvorila vrata velikih izdavača. Tada sam knjigu objavila u Blicu i život mi se promenio.

Smatram da su prošli životi na neki način uvek živi, energija ne nestaje, kao ni njihov uticaj

Stižemo i do Vašeg najsvežijeg dela, objavljenog ove godine za Lagunu, „Zmajeva žena“ u kojem otkrivate da je i naš despot Stefan imao svoju dragu – Jelenu Gatiluzio… Još jedna fantastična činjenica za koju je malo ko znao a nas Rasince bi svakako zanimalo i podrobnije objašnjenje kako ste došli do detalja ove priče, kakvo je interesovanje javnosti za knjigu, postoji li bilo gde neki prikaz te zagonetne žene…

Ana: Osoba koju volim mi je često pričala o despotu Stefanu i poželela sam da mu pokažem Manasiju. Dakle, htela sam da uživam u tuđoj sreći. Na povratku sam razmišljala o despotovom karakteru i pomislila o njegovoj supruzi. Tada je krenula strast koja je uključivala čitanje biografija, istoriografije i posetu njegovim zadužbinama i gradovima. Ne, ne postoji nigde prikaz, ja sam je izmaštala ali uz praćenje činjenica iz njegovog života. Svakako je postojala, a deo pre njihove veridbe sam istraživala u istoriografiji na engleskom. Dala sam joj život koji je postojao samo je ostalo nejasno šta se desilo. U romanu se pojavljuju i svi članovi despotove kruševačke porodice kao i opisi svadbe i srednjevekovnog Kruševca, kao i mita o zmajskom poreklu despotovom.

Na pragu smo 2025. U koje književne teme i daljine je trenutno zagledana Ana i šta je to što će je u najvećoj meri preokupirati, osim verujem velikog broja promocija?

Ana: Proširujem jednu zbirku i pišem novi roman koji se bavi Prvim svetskim ratom.

Biografija:

Ana Atanasković je književnica i novinarka. Rodila se u Kruševcu, 1973. godine. Završila je anglistiku na beogradskom Filološkom fakultetu.

Do sada je objavila: zbirku priča „Beogradske majske priče“ (2006), roman „Duet duša“ (2008), roman „Jelena Anžujska“ (2009 i 2010), roman „Moja ljubav Nikola Tesla“ (2013) i (2021), zbirku priča „Beograd je ljubav“ (2017), roman „Kraljica jorgovana“ (proširena verzija Jelene Anžujske, 2019), roman „Davorjanka Paunović“ (2020) i roman „Zmajeva žena“ (2024). Kao novinarka pisala je za ELLE, Vip Trip Diplomatic, Vodič za život, Sensu, Lepotu&Zdravlje, Esquire, Ilustrovanu politiku i za mnogobrojne portale.

Predavanje „Tesla i žene“ održala je u Filadelfiji kao i više puta u Srbiji. Njenu priču o vanilicama (Vanil iz vanilice) posvećenu Marselu Prustu, su objavili časopisi Majdan i Blic žena. Pisala je eseje o književnosti i prevodilaštvu za portal Infoprevodi i Balkanski književni glasnik. Trenutno piše eseje o beogradskim ulicama za „Kulturni dodatak“ Politike i književne kritike za Lagunin Bukmarker. Objavljivala je na engleskom, u Velikoj Britaniji – pesmu u časopisu The Poet i eseje na portalu Agape Review. Roman „Moja ljubav Nikola Tesla“ je preveden na engleski (SAD) i makedonski jezik. Njen esej „Kako pisati istorijski roman/scenario“ su preneli portali Pulse, Sinhro i Art-Anima.

Živi i radi u Beogradu.