Akademski slikar Filimir – Trsteničanin sa svetskim referencama

Miroljub Filipović Filimir je rođen 29.09. 1952. godine u Trsteniku, gde je završio Srednju ekonomsku školu. Diplomirao je Slikarstvo na Višoj umetničkoj školi u Beogradu, gde sada živi i radi

Miroljub Filippović je vrlo rano, još u dečačkim danima, počeo da se interesuje za slikarstvo i druge umetničke discipline. Njegov otac je kupovao “Borbu” i on je na njenim marginama, kao i svako dete, crtao svašta, recimo padobrance, kao i svako dete.

Lepe uspomene iz Kruševca

– Posle srednje Ekonomske škole u Trsteniku, u Beogradu sam upisao Višu umetničku školu – Odsek slikarstvo i konzervacije i završio na vreme, kao student generacije. Kao student sam se uključio u zaštiti fresaka i slika preko Zavoda za zaštitu spomenika kulture Republike Srbije, a tada sam i postao član ULUS-a. Aktivno sam učestvovao u likovnom životu, što i danas činim. Do sada sam imao više samostalnih i grupnih izložbi. ULUS je najznačajniji i najbrojnije strukovno udruženje na Balkanu, koje datira još od 1904. godine. Zahvaljujući tom članstvu izlagao sam i van granica naše zemlje.

U Kruševcu sam radio šest meseci u IRO “Bagdala” na poslovima oblikovanja korica i knjiga. To je bila izdavačka kuća, mali, ali vredan kolektiv. Svaki dan sam dolazio na posao autobusom iz Trstenika i družio se sa kruševačkim piscima (Bata Đidić, Miloš Petrović i drugi) na književnim večerima i drugim programima i manifestacijama. Imao sam izuzetno kolegijalan odnos i potpunu slobodu u radu. Lepe utiske nosim iz tog vremena, na ljude i firmu u celini, jer je “Bagdala” bila uspešna firma sa svojom štamparijom i knjižarom u Zakićevoj ulici.

Prva ozbiljnija  slikarska saznanja i iskustva kao veoma mlad stekao sam u ateljeima kruševačkih umetnika. Tada sam upoznao i kulturnu elitu Kruševca početkom osamdesetih godina. Za moju prvu samostalnu izložbu u Trsteniku potpisao sam ugovor o izlaganju u kojem piše da će svaki posetilac morati da kupi ulaznicu od 30 para (1968). Taj ugovor ljubomorno čuvam kao ilustraciju kako su se nekada priređivale izložbe. Vezan sam za zavičaj – Trstenik, Kruševac i Vrnjačku Banju i kad god imam priliku rado se vraćam.

Pariski dani

Filipović je četiri puta boravio u Parizu i tamo imao jednu izložbu, a drugu u opštini Sebaze, grad Klermoferan.

– Ti Pariski dani bili su mi jako lepo iskustvo iz više navrata, jer nisam imao stalnu dozvolu boravku. Tamo sam upoznao mnoge domaće i strane umetnike. Video sam trenutnu situaciju u slikarstvu i umetnosti uopšte i stekao značajno iskustvo.

U “Gradu svetlosti” galerista ti omogućava da napraviš izložbu i po ugovoru si faktički njegov radnik, on sve odlučuje i brine o tvojoj karijeri, koja se sporo razvija. U Srbiju sam se vratio 1992. kada je u Parizu bilo nepopularno biti Srbin, u vreme ratova, krize i sankcija. Ta moja odluka je iznenadila mnoge, jer sam odlučio da napustim mnoge moje prijatelje. Nisam mogao da razumem da oni imaju jako negativan stav o ljudima iz Srbije. Vratio sam se u Srbiju zbog ljubavi prema otadžbini i sopstvenom narodu i žrtvovao tu parisku karijeru. Mnogi su tada bežali iz Srbije, radili su upravo suprotno od mene.

Svetske reference i brojne nagrade

Vrativši se u Srbiju Filimir je sa puno energije nastavio da se bavi slikarstvom.

– Radio sam punom parom, priređivao izložbe i bio vrlo prisutan u likovnom životu. Do sada sam priredio 70 samostalnih izložbi, a učestvovao u više od 700 grupnih dešavanja u Srbiji i širom sveta. Učesnik sam najznačajnijih svetskih likovnih manifestacija, poput Bijenala u Veneciji, Pekingu, Londonu, Venecueli (Bijenale minijature u Karakasu). Posebno mi je drago što sam sa svojim radom učestvovao na čuvenom Bijenalu plakata u Siudad Meksiku. Dobio sam Medalju prijateljstva Republike Kube za rad na kulturnom planu, a to je u rangu Legije časti, koja mi je uručena u Ambasadi Kube u Beogradu. Dobitnik sam brojnih nagrada od kojih su najznačajnije: Prva nagrada na Oktobarskom salonu u Kovinu, Zlatne medalje “Olimpik arts” u Pekingu, povodom Olimpijskih igara. Dva puta sam dobio Zlatnu plaketu ULUS-a, Prvu nagradu za slikarstvo decembarskog Likovnog salona u Trsteniku. Dobio sam nagrade za izuzetan doprinos u kulturi Opštine Trstenik, zatim izvanrednog Zlatnog beočuga za životno delo i trajni doprinos kulturi grada Beograda. Kao saradnik Republičkog Zavoda za zaštitu spomenika kulture Srbije, radio sam na konzervaciji i restauraciji pokretnih i nepokrenih umetničkih dela u manastirima Žiča, Ravanica, Crkve Svetog Đorđa na Oplencu, Manastir Banja kod Priboja…

Osnivač umetničkih udruženja

Posebno sam počastvovan članstvom u najstarijem društvu srpskih slikara “Lada”, sa kojima redovno izlažem. Osnivač sam multimedijalne grupe “Kvart”, aktivan učesnik Signalističkog pokreta i stalni saradnik časopisa “Signal”. Po mom radu snimljena su dva dokumentarna filma “Ikonarti”, reditelja profesora Vladimira Perovića i “Boje zaustavljenog vremena” Veska Butrića”. Takođe, autor sam međunarodnog umetničkog projekta “Umetnici sveta protiv izolacije čoveka i naroda”, koji sam, zajedno sa pariskom slikarkom Radicom Milovanović, započeo u Parizu, podstaknut sankcijama koje su bile uvedene Srbiji. Taj projekat je podrazumevao interaktivno oslikavanje platna velikih dimenzija u javnom prostoru, a zamišljen je da bude stvaralački odgovor umetnika različitih nacionalnosti kao odgovor na sankcije, koje se primenjuju prema malim narodima i državama. Do sada sam realizovao ovu akciju u Beogradu, pa u Parizu, zatim u Nišu, Budvi i Havani. Projekat još uvek živi i u njemu je do sada učestvovalo više od 8.000 mojih kolega.

Poznanstva sa svetskim umetnicima

Tokom mojih boravaka i izlaganja u inostranstvu upoznao sam mnoge značajne umetnike poput Šozo Šimamoto (Japan), osnivača nadaleko čuvene umetničke grupe “Butai”, koja je značajno uticala na svetsku umetnost. Dva puta sam učestvovao na manifestaciji “Mejl art meka” u Mindenu (Nemačka), koji okuplja najavangardnije umetnike iz celog sveta. Tu sam upoznao Petera Kistermana, Klaus Groha, Džona Helda, Alberta Vitakija  i druge.

Bavljenje umetnošću mi je omogućilo da steknem veliki broj prijatelja među značajnim umetnicima. Pored mnogih utisaka koje imam o njima izdvojio bih činjenicu da svi poseduju posebnu dozu skromnosti i jednostavnosti. Umetnici šire ljubav, slogu i  razumevanje. Ja mislim da, pored pravoslavne vere, da je moja druga religija umetnost. Pored srpske narodnosti, narodnost mi je i umetnik. To najkraće govori o mojoj posvećenosti i ljubavi prema slikarstvu kojim se bavim. Bio sam nekoliko puta selektor likovnih kolonija od kojih izdvajam koloniju u Ribarskoj Banji, koja je jedna od najboljih u Srbiji.

Ž.Milenković