Tako je govorio Milan Puzić: Kruševac retko ume da bude tužan

Milan Puzić, jedan iz čudesne plejade kruševačkih bardova teatra, rođenih između dva svetska rata, rekao je u intervjuu „Pobedi“ 1961. godine o svom rodnom gradu:

„Osećam da je grad nerazdvojni deo mene. Nekoliko puta sam pokušavao da u vozu od Stalaća do Kruševca zabeležim neke utiske o Kruševcu da makar to samo za sebe sačuvam. I uvek je to ostalo nedovršeno jer zahvatalo me tada neko prijatno osećanje nesigurnosti i jedva sam čekao da voz pređe most na Rasini i ugledam krug „14. oktobra“. Kad pričam, čini mi se da su sve reči isuviše obične da bih njima rekao sve šta osećam. Setim se onog starog Kruševca i njegove prijatne boemije koja i danas treperi u čaršiji i vazduhu, setim se Pipija, čika Ikana i njegovog uvek veselog društva i tog trenutka, onako sentimentalan, ličim sebi na Borinog Mitka. Ti boemi, koje bi i Pariz dočekao raširenih ruku, umeli su da pokažu ono što sam kao dete upamtio – Kruševac retko ume da bude tužan, njega niko ne zaboravlja, pa makar u njemu proveo jedan jedini dan… Isti je on i danas kad sve više liči na veliki grad. Ali se nikako nije izvitoperio: sačuvali su njegovi ljudi onu volju da stvore prijatnu atmosferu koja svakome bude prijatna i na koju se, mi Kruševljani, navikavamo od malena i nikako kasnije bez nje ne možemo.“

Pamtenik: Okupatori 1917.