Šta sve čuva Narodni muzej Kruševac: Uniforma srpskog vojnika M1908 sa početka Velikog rata

Srbija je, držeći korak s vojnim velesilama, među prvima „prekrojila” vojničku uniformu. Srpska sivomaslinasta uniforma M1908 bila dosta bolja od austrougarskih plavih uniformi koje nisu imale nikakvo maskirno svojstvo. Propis o uniformi srpske vojske, donet 1908. godine, definisao je model uniforme M1908, koji je bio karakterističan za sliku srpskog vojnika kroz sve ratove vođene u drugoj deceniji 20. veka

Propis o uniformi srpske vojske, donet 1908. godine, definisao je model uniforme M1908, koji je bio karakterističan za sliku srpskog vojnika kroz sve ratove vođene u drugoj deceniji 20. veka.

Ovim propisom, regulisano je da se u prvom pozivu vojske sve boje čoje koje su do sada važile za pojedine delove uniforme podoficira i vojnika zamene sivomaslinastom bojom, dok je boja čoje na koporanima i laticama na šinjelima ostala ista. Boje okovratnika na koporanu po propisu o izmeni uniforme iz 1896. godine bile su sledeće:

Pešadija – crvena,

Artiljerija – crna,

Konjica – tamnoplava,

Pitomci vojne akademije – zatvoreno zelena.

Iz ovih propisa bila je izuzeta jedino kraljeva garda i pitomci vojne akademije.

Ukazom iz 1908. godine, kad je sivomaslinasta boja zamenila ostale boje čoje, pantalone su postale jednake za sve rodove vojske. Zelenu boja uniforme nošena je po ugledu na uniforme carske ruske vojske.

Odeća vojnika sastojala se iz šajkače (šapke), šinjela, bluze, čakšira, čizama, cokula (opanaka) i ostalih delova uniforme (torbica, opasač, uprtača, čuturica, fišeklije).

Šajkača

Uvedena u srpsku vojsku Kneževine Srbije 1870, ostala je sastavni deo uniforme i Ukazom iz 1908. godine, s tim što nije zadržala izvornu, plavu boju, već je i ona postala sivomaslinasta. Time je učinila svakog srpskog ratnika prepoznatljivim na bojnim polju.

Šajkača je bila od čoje sivomaslinaste boje, sa duplim preklopcem, koji je ušiven za donju ivicu šajkače do suncobrana, a slobodni krajevi spreda su zasečeni i zakopčavali su se kopčama. Preklopci su mogli biti i postavljeni. Na prednjem kraju šajkače prišiven je suncobran presovan od kože slične boji kao šajkača.

Šapka narednika i podnarednika

Narednici i podnarednici svih rodova vojske i struka mogli su imati i šapku, koja je kroja kao i za oficire, od sivomaslinaste čoje, sa bortom i gornjom ispuskom od čoje, od koje su i latice na bluzi, i kokardom bez kraljevog monograma.

Šinjel

Šinjel je bio sa dvorednim kopčanjem, dužine do polovine listova. Na desnoj naramenici nalazio se pomoćni kaišić koji je služio za nošenje puške. Naramenice i valjci isti su kao i kod bluze. Šinjel je postavljen u rukavima i do struka, postavskim platnom.

Vojnici su mogli da podignu šinjel i zakopčaju ga sa stražnje strane kako bi oslobodili noge i lakše se kretali pri ubrzanom maršu.

Bluza

Vojnička bluza, koja je bila jednostavnog kroja, po boji kragne, koja je bila podignuta, razlikovala se od rodova – crvena je obeležavala pešadiju, plava konjicu, crna artiljeriju, mrka sanitetsku službu, borda inženjeriju. Kragne artiljerije i inženjerije bile su od kadife, a ostale od obojene čoje.

Uniforma M1908 se proizvodila od čoje koja je dobijana fabričkom preradom vune, a prepoznatljiva je po sivomaslinastoj šajkači koja je tokom hladnoće služila i kao toplotna zaštita tako što bi se krajevi sa strane izvrnuli. Oficiri su nosili ojačanu verziju sa vizirom odnapred, na kojoj se nalazila kokarda sa monogramom kralja Petra I, ali ova oficirska varijanta nije mogla da se koristi tokom hladnoće.

Bluza i pantalone su bile iste i za vojnike i oficire. Bluza bi se razlikovala jedino po tome što bi različiti rodovi vojske na kragnama imali različite boje, artiljerci crne kragne dok je pešadija označena crvenom. Podoficirska bluza je bila šira i prekrivala je grudi, od jednog do drugog ramena. Oficiri bi oko rukava i niz pantalone imali ukrasne linije u boji svog roda vojske. Ispod bluze je išla bela košulja. Bela bluza bi se nosila kao svečana i paradna. Kaput M1908 je bio isti za sve.

Oficiri su uglavnom nosili duboke crne čizme dok bi vojnici dobijali cokule preko kojih bi se umotavali veznici, od nožnog zgloba do kolena kako bi zaštitili nogu. Sličnu obuću su nosile i druge vojske u Evropi i svetu.

Proizvodnja uniformi M1908 je nastavljena u domaćim fabrikama sve do oktobra 1915. kada je počela Trojna invazija na Srbiju.

Bluza, se kopča sa sedam skrivenih dugmadi, na sebi je imala našivena četiri džepa, od kojih su gornja dva imala trokraki preklop. Kroj te vojničke bluze potiče iz 1860, a zbog svoje jednostavnosti i praktičnosti zadržao se, uz manje izmene, sve do 1941. godine.

Pantalone

Pantalone, koje su bile iste boje i od iste čoje kao i bluza, bile su široke u bokovima, a sužene pri dnu.

Obuća

Kod većeg dela srpske vojske na nogama su se nosile cokule, čizme (konjica) ili opanci, u kombinaciji s uvijačima koji su štitili vojnike tokom hladnih dana. Cokule su izrađene od viksledera i po utvrđenoj mustri. Opanci i kaiševi izrađeni su od štavljene kože, a nose se kad se naredi.

Čizme su nosili samo pojedini rodovi vojske: poljska, haubička i konjička artiljerija (kod gradske i brdske artiljerije samo oni koji vrše službu na konju), konjica, pontoniri i vozari. Čizme su dosezale do ispod kolena na 80 mm. Imale su meke sare, a gornja ivica je bila ravna. Čizme su bile od viksledera.

Ostali delovi uniforme

Sastavni deo uniforme bila je i torbica, najčešće od platna, u kojoj su vojnici nosili različite potrepštine, ali i čuveni vojnički hleb tain.

Prvi poziv

Prvi poziv koji su činili svi muškarci starosne dobi od 21. do 31. godine starosti, dobijao je od države celokupnu vojnu opremu (oružje i municiju), obuću i kompletnu novu sivo-maslinastu uniformu.

Drugi poziv

Drugi poziv, koji su činila lica od 31. do 38. godine starosti, dobijao je od države vojnu opremu (oružje, municiju), i odeću, mahom stariju plavu uniformu, cokule ili opanke.

Treći poziv

Treći poziv koji su činila lica od 38. do 45. godine starosti, dobijao je od države (oružje i municiju), a kao u doba knjaza Miloša, samo šajkaču i šinjel, a na sebi je nosio sopstveno seljačko odelo i opanke.

Poslednja odbrana

Poslednja odbrana obuhvatala je omladinu od 18. do 21. i starije građane od 45. do 50. navršene godine starosti (ili „čiče“ kako su ih u narodu zvali). Oni su nosili sopstvena odela i opanke, a jedino je šajkača bila neizostavno obeležje srpskog vojnika. Najčešće su bili naoružani uveliko zastarelim puškama jednometkama Mauzer-Koka M.1880 i sistema Berdan M.1870.

Problemi u snabdevanju odećom

Srbija je iz Balkanskih ratova izašla kao pobednica, državna teritorija i broj stanovnika su znatno uvećani ali tokom rata je deo ratnih zaliha bio istrošen, pre svega municija. Povećanjem broja stanovnika je porastao i broj vojno sposobnih, tako da je Srbija sa novim krajevima mogla da prikupi i do milion vojnika koje trebalo obući opremiti i naoružati.

Kako bi se obezbedila izrada uniformi osnovane su Oficirske zadruge, na čiji razvoj je uticao i napredak tekstilne industrije, posebno fabrike čoje podignute na Karaburmi, koja je od nastanka poslovala s vojskom. Međutim, i pored postojanja Zadruge, Srbija, osiromašena prethodnim ratovima, nije mogla da obezbedi dovoljan broj uniformi za sve vojnike, tako da je jedan deo srpskog vojničkog stroja u rat ušao u narodnoj nošnji sa šajkačom na glavi. I pored toga što je proizvodnja uniformi M1908 nastavljena u domaćim fabrikama sve do oktobra 1915, kada je počela Trojna invazija na Srbiju, sve vreme se osećala njena nestašica.

Prilikom mobilizacije 1914, većina vojske je dobila standardne uniforme M1908 ali za trećepozivce ih nije bilo u dovoljnom broju pa su mnogi ostali u civilnoj odeći. Nije bilo ni dovoljno obuće za celu vojsku pa su naručeni opanci kao alternativa.

Ognjen Milićević

Foto: Vikipedija

Znamenite srpske porodice: Cukići – potomci vojvode župskog Pavla Cukića