Promocija knjige “Zlo u književnosti i kulturi” – Odbrana od političkih i ideoloških napada

U Legatu Milića od Mačve, predstavljena je knjiga dr Slađane Ilić „Zlo u književnosti i kulturi“, koja pokušava da odbrani književnost od političkih i ideoloških napada i diskreditacija. U prvom delu knjige autorka govori o piscima koji su meta ovakvih napada, dok u drugom delu studije razmatra način na koji je u srpskoj književnosti sublimirana tema genocida počinjenog u Jasenovcu. Osim autorke o knjizi su govorili su sociolog Slobodan Antonić i izvršni urednik izdavačke kuće “Catena mundi” Nikola Marinković

Knjiga počinje studijom u kojoj se kritički razmatra o knjizi o Ivi Andriću, koju je napisao nemački autor Mihael Martens.

-Tekst o Andriću, koji prvo mesto u knjizi zauzima, nastao je pretposlednji, za vreme karantina. Nešto pre toga sam bila u Andrićgradu, gde sam prvi put čula o Martensovoj knjizi, koja još uvek nije bila prevedena, a ja sam osetila već tada da je u pitanju velika i strašna nepravda, koja je jedna u nizu diskreditacija naše kulture i značaja našeg naroda. Inspirisala me je i knjiga “Oklevetana književnost”, Borisa Bulatovića, koja govori o tome kako strani slavisti tumače naše značajne pisce pre ratova devedesetih, a kako pišu o tim istim piscima posle rata. Tada sam se zapitala šta navodi te ljude da se bave kulturom koju evidentno ne vole. U pitanju je jedna potpuna instrumentalizacija književnosti i potrebno je više o tome govoriti, a kod nas se to ne čini – kaže Slađana Ilić.

Ona je nastojala da anlizira sve momente u kojima je Martens pokušao da prigovori Andrićevom moralnom liku.

-Martensova knjiga je veoma zlonamerna, to je tipičan malograđanski pristup gde vi kod značajnog umetnika tražite sve moguće negativne aspekte njegovog života i stvaralaštva, tumačeći svaki njegov postupak vrlo maliciozno i predstavlja ga kao veoma proračunatog čoveka. On čak otvara i pitanje ko je otac Ive Andrića, kao da je to bitno za književnost – navodi sociolog Slobodan Antonić.

Ilićka ističe da je Martensov jedini cilj bio da unizi našu kulturu.

-Jedno poglavlje u Martensovoj knjizi ima moto iz dela presude Ratku Mladiću u Haškom tribunalu. Da li je to u redu? Pritom, on se predstavlja da je specijalista za balkanska pitanja, što se po ovoj knjizi ne bi kazalo-navodi ona.

Pored Martensa, razmatrani su i prigovori Andriću, dati od strane bošnjačkih književnih kritičara, ali i onih koji to nisu.

-Bošnjački književni kritičari, ali i ljudi koji nemaju književno obrazovanje, prigovaraju da je Andrić u jednom iskrivljenom svetlu prikazao ne samo osmansku imperiju već i same bosanske muslimane. Slađana objašnjava da je reč o umetničkoj istini sa jedne strane, a sa druge da je reč o jednom pristupu koji ne prikazuje samo ljude jedne vere u negativnom svetlu, a druge u pozitivnom, već da je to jedan izbalansiran, humanistički pristup – objašnjava Antonić.

Ideološkim i političkim napadima bili su izloženi i Petar Petrović Njegoš, Vladan Desnica i Branko Ćopić.

-Njegoš je meta ideoloških i političkih napada, pre svega tumačenje Gorskog vijenca kao opravdanja i poziva na genocid muslimana. Ćopić se optužuje da je kao partizan učestvovao u nekom masakru nad muslimanima što je potpuno nedokazano, a Vladan Desnica se optužuje da je za vreme Drugog svetskog rata sarađivao sa Italijanima i četnicima. Da podsetim, da je za vreme rata u Hrvatskoj, izvršen knjigocid, masovno spaljivanje knjiga na ćirilici i ekavskom i autora koji su se prepoznavali kao izrazito srpski pisci. Vrlo je važno da zaštitimo takve pisce da njihova književnost u nekom sledećem knjigocidu ne bude proglašavana neprijateljskom – smatra Antonić.

U drugom delu knjige autorka razmatra način na koji je u srpskoj književnosti izvršena jedna vrsta sublimacije, traume koja se desila u Drugom svetskom ratu, a pre svega se misli na genocid izvršen nad Srbima u Nezavisnoj državi Hrvatskoj.

–Slađana u ovom delu analizira dela Slavice Garonje i Miroslava Maksimovića. To pokazuje koliko je važno da se kroz istinsko umetničko delo sačuva u našoj kolektivnoj svesti, ono što se desilo – ističe Antonić.

Mišljenje Ilićke je da genocid i danas ima svoj kontinuitet.

-Mislim da niko od nas nema pravo da prašta u ime žrtava genocida, to što su oni doživeli, to se graniči sa nekom vrstom fantastike. Kada na to pomislim, ja zazirem od ljudi. Meni je strašno što ljudi koji potenciraju eshatološki pristup, previđaju jednu bitnu stvar, a to je da pokajanja za tako nešto nikada nije bilo, ali niko nije ni tražio nekakav oproštaj. Taj produženi zločin ima svoj kontinuitet, on uopšte nije završen i to je po nas veoma opasno, gde god da živimo. Obzirom na klimu koja vlada ovde i postaje sve zaoštrenija, verujem da će biti prostora za još neku ovakvu knjigu – kaže ona.

Izvršni urednik izdavačke kuće “Catena mundi”, Nikola Marinković, smatra da je knjiga “Zlo u književnosti”  važna zato što razotkriva autošovinističku kulturnu politiku.

-Kada je Herta Miler, nemačka književnica, koja je odlična književnica, ali prema nama izuzetno zlonamerna, gostovala u Beogradu, moderator njenog razgovora je bio Martens, o čijoj knjizi je Slađana pričala. Herta je tada opravdavala bombardovanje ‘99 godine, a ljudi su stajli u redu čekajući da im ona potpiše knjigu. Na tom primeru vidimo gde ta autošovinstička kulturna poltika zapravo vodi i zbog čega je neophodno pisati knjige da se ona razotkrije i raskrinka, važno je da neko poveže i napravi slagalicu od nečega što je očigledno agenda, i da objasni ljudima šta se dešava. U tome je misija ove knjige, ali i naše izdavačke kuće. Takve stvari su opasne, jer vi kada imate Nemca, Srbina i bošnjačke intelektualce koji kažu da su Srbi krvi, šta onda neko može da pomisli o Srbima? Uopšte nije naivno kada postoji rat u kulturi, on kao rat papira, slova i časopisa, piprema podlogu za moguće razračunavanje nekim mnogo opasnijim sredstvima. Ako pogledamo šta su pisali austrougarski novinari tokom Drugog svetskog rata ili nemački ili američki devedestih, videćemo isto to i zbog čega mi onda kao naučnu i književnu istinu treba to da prihvatamo – pita se Marinković.

Kao drugi primer autošovinizma navodi roman Svetislava Basare “Kontraendofrin”.

-Ovo što je Martens pisao o Andriću nalazi se u Basarinom romanu “Kontraendorfin” , koji ima strategiju da se Andrić uzme kao žiža srpske kulture, a onda da se o njemu piše isključivo kroz anegdotsko-kuloarski način, a onda da se iz tih anegdota izvode zaključci o celoj srpskoj kulturi. Nije sporno da svako piše šta želi i objavljuje o svom trošku, ali mi dolazimo do tačke da je Basara za taj roman dobio NIN-ovu nagradu, a taj roman je nagrađen i hvaljen zbog načina na koji se angažovano treba odnositi prema našim problemima i pisati o srpskoj kulturi. I posle svega toga, i opravdanih napada koji su usledili, dobili smo da je Basara od privatnog izdavača prešao kod državnog. U tom smislu imamo situaciju da ono što anglosaksonski poznavaoci Balkana misle da treba biti istina o srpskom narodu, naši ljudi prihvataju kao istinu i žele da “uguraju” u kulturu, školske programe, knjige, nagrađene modele pripovedanja i mišljenja uopšte – ističe on.

Predsednik Književnog kluba “Bagdala”, Nebojša Lapčević,  smatra da se Ilićka ne samo ovom knjigom već i svojim postupcima bori da odbrani književnost od ideologije.

-Slađana i ja smo radili zajedno u komisiji za otkup knjiga u Ministarstvu kulture, ona je bila predsednik komisije i mi smo tada imali hrabrosti da ne otkupimo Basarin roman, iako su nas svi mnogo napadali zbog toga. Moram da kažem da je njena misija zaista aktivistička – navodi on.

Književno veče je, izvođenjem nekoliko numera na gitari, upotpunila učenica srednje muzičke škole “Stanislav Binički”, Milica Mladenović.

M.Stanković

O autorki

Dr Slađana Ilić (Kraljevo, 1974) je srpski književni kritičar, esejista i pripovedač. Diplomirala je na Filozofskom fakultetu u Nišu, na studijskoj grupi za srpski jezik i jugoslovenske književnosti. Magistarski rad odbranila je na Filološkom fakultetu u Beogradu. Doktorirala je na Fakultetu političkih nauka u Beogradu na temu Politički diskurs u pripovetkama Radovana Belog Markovića (mentor prof. dr Dobrivoje Stanojević, kao i na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu (2016) na temu Tipovi fantastike u prozi Radovana Belog Markovića (mentor prof. dr Sava Damjanov). Članica je Srpskog književnog društva i glavna i odgovorna urednica Književnog magazina. Stalni je književni kritičar Večernjih novosti, a od 2003. je članica velikog žirija za književnu nagradu “Meša Selimović”. Aktivno piše književnu kritiku i učestvuje na naučnim skupovima i simpozijumima o književnosti. Do sada je objavila četiri knjige. Živi i radi u Beogradu.