Mladi u gradu: Nagrađeni rad Emilije Pavlović

Emilija Pavlović, učenica četvrtog razreda Gimnazije u Kruševcu, jedna je od nagrađenih u literarnom konkursu koji su organizovali Centar za stručno usavršavanje Kruševac i Podružnica Društva za srpski jezik i književnost Rasinskog okruga. Kaže da joj se tema „Ljubav čuvam u fotografijama“ najviše dopala jer voli da u svojim radovima kombinuje realnu situaciju sa imaginarnim osobama radi lepseg dozivljaja

-Pišem od svoje desete godine, dar sam nasledila od majke, tako da mi je nekako ona to i usadila. Vetar u ledja mi je dala i moja profesorka iz osnovne skole, Gordana Kaličanin. Da nije bilo nje verovatno nikada ne bih pisala ovako kako trenutno pisem-smatra Emilija.

Pored pisanja, voli da čita.

Sećam se dana kada me je moja majka, tada visoka žena sa ponosom odavde do Himalaja, očima punih neke tajne sete, koju moje oko, naizgled slično njenom nije moglo da ne prepozna, spremala za slikanje. Tada sam prvi put obukla takvu haljinu. U početu mi je bila malo uska, ali vremenom se raširila, stalno sam pomerala ruke gore-dole, u nadi da će par končića popucati, a da će moje ruke ponovo biti slobodne. Bila je to neka haljina, koliko me sećanje služi žute boje, sa belom kragnom od somota. Majka je govorila da mi žuta najbolje stoji. Nije ona birala boju haljine, jer ju je dobila od svojih gazdi, ali govorila je, ipak, da mi ta boja najlepše stoji, u nadi da ću se ja osećati bolje. Mada, dragi njudi, obe smo znale da mi lepše stoji plava. Plava tkanina bila je skupa, a tada nisu imali dovoljno novca da mi tako nešto priušte.
Moj brat, i ja, zajedno sa naših dvoje roditelja, otišli smo kod fotografa. Bio je to neki čovek zajupurenih obraza, dugih brkova koji su sa obe strane podsećali na nekakav tobogan. Dugme na košulji nije moglo da se zakopča, a na glavi mu je stajala neka nakrivljena naizgled francuska beretka. Govorio je da je zanat učio u Francuskoj, mada njegov brat, čika Vasa, kaže da su to priče za malu decu. Bili su to neki stariji fotoaparati, ali opet slika je bila u boji, mada sada već izbledela.
Slikao nas je jednom, jer kako kaže nije imao filma za više. Moje jedno oko bilo je zatvoreno, baš kao i oko mog oca. Svi smo bili tako smešni, i zagrljeni, kao da nam je ovo poslednji put, i posledlje vreme za ljubav.
Moja majka, N., slutila je nešto, svi su sve znali osim mene i mog brata, tačnije i mi smo znali, ali ipak dete je dete. Ne kažu uzalud da dete u svemu vidi nešto dobro. Preko noći čuli su se glasovi, meni nepoznati, previše hladni, a njihov jezik, nisam razumela.
Tako su nas silovito isterali, ali ja se samo toga sećam, zato što sam mala sanjiva ja, spavala u očevom naručju. Kada sam se probudila sećam se gomile ljudi, plakanje mladih žena, psovanje muškaraca, i pokušaj smirenosti starijih gospođa. Svi smo negde išli, kao neka velika porodica, ali neka tužna porodica. Tako je, mi smo od tog trenutka postali izbeglice, proterane krajnje mučki. Ponašali su se prema nama kao prema psima lutalicama.
Nigde nas nisu primali, svi su nas gledali sa ogorčenošću, gadili su se. Mada, meni je to tada bilo normalno, jer ipak, svi smo mi bili krajnje prljavi, ni moja haljinica više nije bila žuta, već puna prašine i vidno izbledela. Bela somotska kragna, poprimila je miris prljavštine. Mnogi ljudi su naglo umirali, a mene i moje naizgled zdrave roditelje držale je u životu fotografija, fotografija, na kojoj oni, iako strepe, vidno su puni ljubavi. Meni nije bila potrebna hrana, mislila sam tada, bitno je samo da su moji roditelji pored mene.
Čika Vasa, slikao nas je fotoaparatom njegovog brata, jednu grupnu porodičnu fotografiju, porodičnu fotografiju od preko 50 članova. Tu sliku ja, M., čuvam i danas, čuvam bolne uspomene, koje su se maloj M. Činile kao kratkotrajna muka, zarad lešpeg života. Danas, danas mi je ostao samo moj mali bata, moji roditelji nažalost nisu izdržali, ali mi, nas dvoje velikih boraca dali smo obećanje da će u nama ostati svega onog najlepšeg, i da ćemo uvek govoriti, „Bog sudi, ne mi“.
Tako je i sada, kada ja, velika M., posmatram ove dve izbledele fotografije, meni vrednije čak i od ovog dragog kamena „Ružičaste zvezde“, i ponosim se time što sam izbeglica, a najmanje se stidim svog porekla.
Mala M., vrtila se u svoj rodni kraj, i vodi borbu za sve izbeglice danas…..

M.S.

---

O projektu

„Mladi i šta ih pokreće“ pitanje je na koje ćemo odgovor potražiti u okviru projekta „Mladi u gradu – otvoreni prostori“, čiji je cilj da promoviše i podstakne stvaralačke potencijale mladih. Na portalu ćemo u okviru već formiranog Kluba „Mladi u gradu“ kao virtuelnog otvorenog prostora objavljivati stvaralaštvo mladih u svim oblastima, objavljivati razgovore sa njima i predstavljati ih u tekstovima koje će raditi naši novinari. Želimo da znamo i kako mladi u Kruševcu vide javne prostore koji su im potrebni za izražavanje svog kreativnog bića, a potrudićemo se da prikupimo predloge o potencijalnim alternativnim prostorima, koje mladi prepoznaju kao konceptualne kulturne scene.