Marš u čast Koste Vojinovića i njegovih komita 21. februara

Udruženje građana za zaštitu prirode i negovanje Srpskog nasleđa „Rajko od Rasine“ i dr Aleksandar Milutinović treći put zaredom organizuju Marš vojvode Koste Vojinovića i njegovih komita koji su se hrabro borili protiv okupatora tokom Topličkog ustanka 1917, „Hod po svetlim tragovima“

Zborno mesto je ispred crkve u Blaževu u 9 sati, odakle se ide par kilometara prema Livadici/ Ivljaku, mestu gde je vojvoda Kosta Vojinović teško ranjen, 15. oktobra 1917.

Staza je duga oko 12 kilometara. Dobrodošli su svi ljudi dobre volje koji vole i cene svoj narod i osećaju da jedan narod čini neprekinuta nit živih, umrlih i nerođenih. Za lični i kolektivni blagoslov i pokajanje u ova teška vremena za srpski narod.

Prijave se vrše do 17. februara na instagram strani reke_srbije ili na telefone: 064 886 02 22 (Nenad Ilić) i 069 134 38 15 (Veroljub Milutinović).

Kosta Vojinović (1891 -1917) – Priča o heroju kog su izdali Srbi

Uspeo sam da ubedim srpski narod da Srbija nije propala i da će ona ipak postojati i ubuduće mnogo veća, kao i da svi treba oružje pažljivo da čuvaju, jer će nam kasnije biti od velike potrebe, pisao je 1916. dvadesetšestogodišnji Kosta Vojinović koji je podigao prvi ustanak na okupiranim teritorijama u Velikom ratu.

U danima kada su vođene velike bitke širom Evrope, a osvajači uspešno sprovodili svoju politiku, u maloj Srbiji, državi bez vojske, desetkovanoj epidemijom pegavog tifusa, došlo je do velikog ustanka koji je podigao dvadesetšestogodišnji mladić po imenu Kosta Vojinović. Bio je to prvi ustanak na okupiranim teritorijama u Velikom ratu.

Iako je buna krvavo ugušena, podvizi ovog mladog, više nego talentovanog stratega, pokazali su ne samo ranjivost neprijatelja nego i srpsku težnju za slobodom, ma koliko ona bila skupo plaćena.

Kosta Vojinović rođen je 1891. godine u Smederevu, u porodici uglednog činovnika, poreklom iz Vučitrna. Još u mladosti poneo je nadimak Kosovac. Školovanje je završio u Beču, na Trgovačkoj akademiji, gde je usavršio i znanje nemačkog jezika.

Prekretnica u njegovom životu dogodiće se tokom trgovačkog putovanja, kada je u Vranju upoznao prvake četničke akcije. Oduševljen zanosom mladih ratnika i pričama koje su bile nalik avanturama srednjovekovnih vitezova, Vojinović se prijavio u centar za obuku. Njegov urođeni talenat za ratovanje prepoznaje legendarni Vojvoda Vuk, koji ga uzima u svoj odred. Hrabar i vešt s oružjem, poštovan od strane saboraca, vrlo brzo dobija čin četovođe u elitnom odredu sa kojim učestvuje u Balkanskim ratovima.

Tokom bitaka na Ceru, Drini i Kolubari, kada su francuski, austrougarski i nemački novinari pisali o podvizima srpskih dobrovoljaca, talentovani ratnik pokazuje izvanrednu hrabrost, te ga komanda „nagrađuje” činom rezervnog potporučnika Srpske vojske.

Godine 1915, kada Makenzenova ekspedicija juriša preko Dunava, Bugarska napada s bokova, u borbama na Kosovu i Metohiji, Vojinović biva teško ranjen. Pošto nije mogao da nastavi povlačenje, prebačen je u Mitrovicu na lečenje.

Kada se oporavio, Srbija je bila okupirana. Represalije, naročito na teritoriji pod kontrolom Bugarske, bile su stravične.

U takvim uslovima, zahvaljujući dobrom znanju nemačkog jezika, Kosta Vojinović se zbližava sa austrougarskim vlastima. Ubrzo, dobija posao liferanta što mu omogućava da putuje širom okupirane Srbije. Posao liferanta doneo mu je neometanu slobodu kretanja i priliku da „ispipa teren” i primeni obaveštajna znanja stečena u centru za obuku Vojvode Vuka.

Već sredinom 1916, Vojinović se počeo sukobljavati sa bugarskim patrolama, kako bi pokazao da narod neće trpeti takve represalije. Vrhovna komanda u Solunu, pripremala je niz ustanaka na okupiranim teritorijama, ali tek u trenucima kada vojska krene u proboj Solunskog fronta. Zbog toga, narod nije ulazio u ozbiljnije sukobe sa Bugarima. Međutim, kada se pronela vest da će svi vojni obveznici (Srbi) biti mobilisani u bugarsku vojsku i poslati na front da se bore protiv Srba, ustanak više niko nije mogao zaustaviti.

Mladići srpske nacionalnosti bežali su u šume zbog mobilizacije, gde su se sukobljavali sa bugarskim poternim odeljenjima. Najviše uspeha u borbama imala je četa Koste Vojinovića. Spskoj komandi u Solunu, bilo je jasno da je ustanak preuranjen.

Kako bi sprečili dalju eskalaciju, u Toplicu su poslali vojvodu Kostu Pećanca. Njegov zadatak bio je da umiri mlade usijane glave, oformi nekoliko četa koje međusobno neće znati jedna za drugu, kao i da se stavi na čelo ustanka. Susret dvojice vojvoda bio je srdačan, a Vojinović je pristao da se stavi pod komandu Pećanca.

Bugari nisu odustali od namere da srpske mladiće ili mobilišu ili interniraju, pa su nastavili s poterama. Bilo je jasno da se ustanak ne može zaustaviti.

Krajem februara 1917, četa vojvode Vojinovića uništila je bugarsku poteru i krenula u akciju oslobađanja sa ostalim četama. Za samo nekoliko dana, pod njegovom komandom, oslobođeni su Blace, Kuršumlija, Bojnik i Lebane.

Bugari su pokušali da „omekšaju” vojskovođu u pregovorima, nudeći mu slobodu, ali on im odgovara: „Nisam ja vođa razbojničke bande koji se napljačkao para pa se predaje da pomoću istih život spase, već sam ja srpski oficir koji je pozvan da noću i danju bdi nad svojim narodom i upućuje isti da ne zaboravi svoju narodnost, veru i otadžbinu. Za svoju rodbinu ne brinem i radujem se što stradam za svoju otadžbinu… Predati se ni u kom slučaju neću živ, već samo mrtav. Časnom srpskom oficiru ne dolikuje predati se ženski”.

Sukob je pokušao da umiri Pećanac, koji je sve vreme pozivao na mir. Naređuje i da ustanici ne napadaju Prokuplje uz obećanje da će on lično ubiti svakog ko se tome usprotivi. No, kada je Pećanac stigao blizu Prokuplja, vojvoda Kosovac je već oslobodio grad. Tada dolazi do sukoba između njih dvojice, gde ga Vojinović naziva kukavicom i strašljivcem. Ustanicima je tada bilo jasno ko je stvarni vođa pobune.

Tada mladi gerilac piše i bugarskoj komandi u Nišu, od koje traži da hitno pošalje lekara-hirurga u Prokuplje, kako bi pomogao ranjenim bugarskim vojnicima. Ovaj primer viteštva odjeknuo je i među okupatorskim oficirima. Postali su svesni da protiv sebe imaju snažnu i nepokolebljivu ličnost a ne običnog bandita koji se odmetnuo u šumu.

To je uostalom i potvrđeno kada su ustanici proglasili Toplicu za slobodnu teritoriju i doneli zakon gde se i za prekršaje određuju kazne, osnovali Obaveštajnu službu na oslobođenoj teritoriji.

Kao odgovor na provokaciju, Bugari šalju kaznenu ekspediciju. U pomoć im pritiču Austrijanci i Nemci, koji povlače nekoliko aviona sa Solunskog fronta.

Dok su trajale pripreme za borbu, Kosta Pećanac je u Prokuplju za komandanta grada postavio svog zamenika Marka Pavlovića i povukao se iza linija sukoba, uz apel da se ustanici povuku, jer je neprijateljska vojska nadmoćna.

Nekoliko dana kasnije Pećančeve slutnje su se obistinile. Austrougari su krenuli u prodor dolinom Toplice. Dobro naoružani i uvežbani, iskusni i puni morala nakon sloma srpske vojske, s razlogom su verovali da će ugušiti pobunu. Međutim, briljantna zaseda koju je mladi ratnik postavio bila je kobna za okupatore.

O ishodu bitke, Vojinović obaveštava Pećanca: „Neprijatelj je na Mramoru potučen do nogu. Izginuli kao mravi”.

Ipak, dalji prodor ustanika prema Kruševcu i Brusu zaustavljen je nakon vesti da je Marko Pavlović predao Prokuplje okupatorima bez ispaljenog metka i otkrio pravac kretanja ustanika.

Iako u naizgled bezizlaznoj situaciji, veštim manevrima, Vojinović se izvlači iz obruča. Tada saznaje da ga je i Kosta Pećanac izdao. Raspustio je čete, što je uticalo i na druge ustanike, koji su se masovno predavali bugarskim vlastima. Bio je to kraj pobune i nestanak jedine slobodne teritorije.

Tada Kosovac piše Pećancu: „Najzad skrećem vam pažnju da će narod sutra imati prava suda, pred kojim sam ja u svako doba gotov poći, a i vas ću naterati, pa će svačije delo i zasluge izaći na videlo”. Usput, optužuje ga i da je poslao „izvesnog Jovu Bulajića” da ga ubije.

Okupatori su ponudili i nagradu za svakog ko otkrije položaje Koste Vojinovića. Tog momenta, dolazi do jedne od najsramotnijih epizoda u srpskoj istoriji. Nekadašnji ustanici, za novac i hranu, masovno su prijavljivali jatake, dok su se mnogi od njih priključili bugarskim komitama.

I u takvim uslovima, narednih meseci Kosta Vojinović uspeva da opstane.

Najpre je porazio bugarskog vojvodu Kruma, koji je čak bio podržan od redovne vojske, a zatim je na red došao i Tane Nikolov, iskusni gerilski vojskovođa.

Epilog sukoba najbolje objašnjava deo izveštaja okupatorske vojske, u kome piše da je „Nikolov naglas kukao, dok mu je izvestan broj vojnika zarobljen”.

„Potera je bilo velikih za mnom. Naročito su me tražili predati četnici. Njima je želja bila da ja poginem te da se oni spasu odgovornosti pred srpskim sudom za počinjena zla i krađe kojima sam ja sve podatke pohvatao… Potkazivali su me imućniji građani seljaci, a sirotinja nam izlazila na susret i čuvala”. (iz beleški Koste Vojinovića).

Mesecima je izbegavao potere, pobeđivao u manjim sukobima, u iščekivanju proboja Solunskog fronta, ali kao da je njegova sudbina unapred pisana u srpskim narodnim pesmama – ono što nisu uspele neprijateljske potere i vojnici, nadomestila je izdaja.

Opkoljen je 23. decembra 1917. godine u vodenici nadomak Blaca. Sa njim su bila još četiri vojnika. Odbili su ponudu da se predaju.

Poslednji preživeli bio je vojvoda Kosta Vojinović. Održao je svoju reč upućenu bugarskim vlastima da ga neće uhvatiti živog. Pre samoubistva zabeležio je: „Svako ko bude video vodenicu na Grgurskoj reci, odmah će shvatiti da Kosta Vojinović iz nje nije mogao pobeći, ali i da je poteru doveo neko ko je znao gde se vodenica nalazi”.

Napisao je i poslednju želju: „Sahranite me na mestu pogibije”. Okupatori su tako i postupili, u znak poštovanja prema izuzetnom neprijatelju, ali su pre toga njegovo telo javno izložili građanima Prokuplja.

Sve bitne događaje, vojvoda Kosovac beležio je u svoj dnevnik, u veri da će, nakon oslobođenja, pošteni i hrabri ljudi suditi izdajnicima ustanka. Nažalost, posle rata, u novoj državi, Marko Pavlović, čovek koji ga je izdao, a Prokuplje predao okupatoru, postao je sudija u tom istom gradu.

Na kraju, Vojinovićeve reči, zapisane tokom Topličkog ustanka, treba iznova ponavljati, naročito danas kada je Kosmet okupiran: „Srpski narod robovao je 500 godina, pa je opet slobodan postao, pa još toliko neka robuje, ipak ne može i ne sme izgubiti nadu da će uskoro biti slobodan i dokle god ne postanemo slobodni, dotle neće nestati ljudi koji će ići po narodu i opominjati ga da je vreme da se sam oslobodi, kao što su naši stari radili, pa sve iako ne bude Vojinovića, biće drugih”.

O. Milićević

Foto: Vikipedija/ Udruženje građana za zaštitu prirode i negovanje Srpskog nasleđa „Rajko od Rasine“

Novi 822. broj GRAD-a na kioscima Rasinskog okruga