Godina propuštenih šansi

Govor predsednika NUNS Vukašina Obradovića na godišnjoj Skupštini

„Dame i gospodo, uvažene koleginice i kolege, dragi prijatelji, Godina za nama bi mogla da se opiše, kao što smo često i činili do sada u ovakvim prilikama, kao godina propuštenih šansi. Ne bi to bilo netačno i ovoga puta ali mislim da je mnogo prikladnije i bliže istini da vreme izmedju dve skupštine NUNS-a okarakterišemo kao period otrežnjenja i suočavanja sa surovom realnošću. Pokazalo se, bez ikakvih dilema, u ovih godinu dana, da je naša nada da ova vlast ima makar minimalnu želju da sprovode medijske reforme, na osnovu zakona donetih u avgustu 2014. godine, zapravo obična iluzija.

U prethodnih godinu dana, bezbroj primera delom navedenih i u našem izveštaju, pokazuju da Vlada Aleksandra Vučića želi apsolutnu kontrolu nad medijima, novinare tretira kao produženu ruku vlasti, podstiče i često učestvuje u prljavim kampanjama protiv onih naših kolega i medija koji su kritički nastrojeni prema ovom režimu, novinari su bili izloženi fizičkim i verbalnim napadima, čak i prostačkim uvredama od pojedinih ministara, a sam premijer pojedine naše kolege naziva „lažovima“.

Na scenu se vraća govor mržnje, podela na „patriote“ i „strane plaćenike“, „srbofile“ i „kroatofile“, prononsiraju se mediji koji primaju strane donacije kao da su počinili veleizdaju, novinarima se u serijalima raznih državnih udara stavlja meta na čelo.

To je medijska slika „Marš, bre, džukelo“ Srbije, kako bi to rekao omiljeni premijerov novinar. Uvažavajući sve žrtve Vučićeve tabloidne Srbije, da su većina targetiranih, barem kad se tiče novinara, članovi NUNS-a. Naravno da mi nije drago zbog toga jer su naše koleginice i kolege izloženi ponekad pravom medijskom linču, ali moram da priznam da sam sa druge strane, i ponosan na sve vas jer se još jednom pokazuje da je Nezavisno udruženje novinara Srbije, i to nije samo moj utisak, jedan od stubova borbe za demokratizaciju, za modernu, evropsku Srbiju u kojoj će slobodni mediji biti neizostavni deo modernog društva kakvo gradjani zaslužuju.

NUNS se u ovom periodu nalazio pred velikim izazovima. Vi ćete naravno proceniti da li je to bilo dovoljno, ali činili smo gotovo sve što je u našoj moći da zaštitimo koleginice i kolege, suprostavljali smo se svima koji su na bilo koji način urušavali čast i dostojanstvo naše profesije, pokušavali smo da sačuvamo ono malo slobode i pristojnosti, ne samo u medijima, već i u društvu u celini.

Da li smo u tome uspeli?

Moram da priznam, na žalost, uprkos svim našim naporima, da generalno gledano, sve ovo što se dešava nije, kako mnogi kažu, povratak u devedesete. Ne, medijska situacija u Srbiji je gora nego u najrigidnijim periodima Mioševićeve vladavine.

Od 12 dnevnih listova,  samo se list „Danas“ može svrstati u medije sa nezavisnom uredjivačkom politikom. Sve komercijalne televizije sa nacionalnom pokrivenošću su pod manjim ili većim uticajem vlasti. Jedna služi kao premijerov lični javni servis, na drugoj, koja je dobila frekvenciju kao dečija televizija, prikazuju se eksplicitne scene seksa, na trećoj u publici, prilikom snimanja humorističkog talk šou sedi osoba koja zapisuje da li je i šta rečeno o Aleksandru Vučiću i to nosi „negde gore“.

U RTV Vojvodini, do skora televiziji koja je čuvala obraz javnog servisa, svedoci smo, u toku je proces diferencijacije i povratak onih koji su bili glavni dobošari Miloševićeve ratno huškačke politike. Radio televiziju Srbije gotovo svakodnevno disciplinuju svi, od predsednika države do poslednjeg ministra, i, po svemu sudeći, samo je pitanje vremena kada će i ovakav RTS biti upodobljen prema strogim zahtevima vlasti.

Jedina svetla tačka je televizija N1 koja, medjutim, nije vidljiva na celoj teritoriji Srbije. Tek je u unutrašnjosti Srbije medijska tmina. Etar je podeljen izmedju nekoliko porodica. Osim već čuvenog Radoice Milosavljevića, taj prostor su prekrili novi medijski magnati poput Vitka Radomirovića na jugu Srbije, Ružica Krdžić, vlasnice Studija B, i porodice Gašić za koju se i ne zna šta tačno poseduje od medija. Vi danas, na prste jedne ruke možete nabrojati lokalne medije koji su pretekli kontroli vlasti.

Najgrublje kršeći zakon, rešeno je i pitanje finansiranja ovih medija. Konkursi, i to prevashodno, u najvećim gradovima, pretvoreni su u farsu koja ima jedan jedini cilj a to je da se podelili dovoljno novca prorežimskim medijima.

Rugajući se svima nama, vlast i dalje finansira Tanjug koji ne postoji. Agencije Beta i Fonet sada su u gorem položaju  nego li što su bili dok nije Tanjug „ugašen“. Tada su se barem znala neka pravila a sad je nepoznato ni po kom osnovu država daje novac Tanjugu ni kako i kome korisnici Tanjugovih usluga plaćaju. I da li plaćaju.

Jedini slobodan prostor koji i pored svih pokušaja nije pod kontrolom postao je internet i društvene mreže. Kolika nam je to uteha, procenite sami ako znamo, prema  rezultatima popisa iz 2012. da u Srbiji ima oko 850.000 stanovnika, ili nešto manje od 14 odsto populacije, bez dana škole ili sa nekoliko razreda osmoletke. Nepotpunu osnovnu školu ima oko 677.000 stanovnika Srbije ili 11 odsto. Sa visokim obrazovanjem u Srbiji je nešto više od 650.000 stanovnika što je skoro 11 odsto. Kompjuterski je nepismeno više od 50 odsto stanovništva Srbije.

Vlast, medjutim, pokušava na sve načine da i ovu oazu slobodnog protoka informacija stavi pod kontrolu. Osim obaranja sajtova, u najavi je pokušaj da se definisanjem pojma novinara praktično ostave bez ikakve zaštite svi oni portali i blogeri koji ne bi ispunjavali nekakve formalne uslove, a samim tim i zaštitu koju imaju novinari.

Uvažene koleginice i kolege, U ovoj godini se ipak pojavilo i zrno nade. Uprkos ogromnim pritiscima, nepostojanju sistemskih uslova za zaštitu novinara, najpre protesti Novinare ne kleče, organizovani povodom vredjanja naše koleginice Zlatije Labović, skorašni protest u Nišu, a potom i onih 100 potpisa novinara RTV Vojvodine, pokazuju, izmedju ostalog, da se polako budi svest i kod nas da moramo nešto preduzeti ne bi li pre svega zaštitili sami sebe, sačuvali profesionalno i ljudsko dostojanstvo, i omogućili gradjanima njihovo osnovno ljudsko pravo da budu informisani.

Želim da verujem da je ovo samo začetak borbe za povratak medija novinarima i gradjanima. Da li će biti lako? Neće sasvim sigurno jer, kao što rekoh na samom početku, ova vlast je u prethodnih godinu dana jasno pokazala kakvu medijsku scenu želi. Ali, mi ne smemo da se predajemo i moramo da činimo, svako u granicama svojim mogućnosti, da povratimo dostojanstvo novinarskoj profesiji i, ono što mi se čini najznačajnijim, da ponovo gradjane pridobijemo na svoju stranu.

To možemo samo ako gradjanima Srbije jasno pokažemo da postojimo i radimo zbog njih i zbog sebe, a ne protiv Vučića ili za opoziciju. Mislim da smo u proteklim godinama razumeli lekciju ali i poruku gradjana. Ne interesuje nas ni vlast ni opozicija ni političke stranke. Želimo samo da se izborimo za mogućnost da radimo slobodno, bez ikakvih pritisaka i u skladu sa profesionalnim standardima i Etičkim kodeksom.”

Ovim rečima se učesnicima redovne godišnje Skupštine Neyavisnog udružewa novinara obratio predsednik Vukašin Obradović.

Sednica je, inače, počela minutom ćutanja za kolege preminule između dve Skupštine, a potom su pročitana su pisma podrške od Mogensa Blihera Bjeregarda, predsednika Evropske Federacije novinara (EFJ) i predstavnice za slobodu medija OEBS-a Dunje Mijatović.

U svom pismu Bjeregard je poručio NUNS-u da se može uzdati u solidarnost EFJ, a takođe je i predstavnica OEBS-a u svojoj poruci podržala NUNS u borbi za slobodu medija.