Верзија за штампу

Кознику у походе

Силни двори Рајка од Расине

У време Деспота Стефана, Козник, надалеко познати двор господара Радича Поступовића, данас је препуштен на милост и (више) немилост времену. Од када су прекинути археолошки радови 80-те нема више никог да одржава у пристојном стању овај заборављени дични спомен српског рано-средњевековног градитељства

Полазак, наш симболично, био је заказан у облаковито јутро Светог Пантелејмона баш испод Дон Жон куле. Натрпасмо се у ауто познатог књижевника Бате Ђидића, чувени Беловођанин Веља Лазаревић (уредник Документарног програма РТС-а), академски сликар и галериста из Душанове Маки Милановић те моја маленкост. Баш смо се побојали кише.

Прођосмо Александровац неомокрени, а на пола пута до Бруса наиђосмо на Рашљу, где нам се придружи и живописни маестро из Жупе - чудесни мајстор трскосликарства - Сава Пољански. Већ смо одатле некако по први пут и угледали у даљини, на врх једног доминантног брда - древни град Козник. Уздизао се некако чудесно лако у небеса, под саме оне натмурене облаке што нас чуварише све време наше културолошке авантуре, која се зове, седму годину за редом „Кознику у походе“. Бата беше поносити тата, каже да га одувек у Брусу својатају јер су му корени читаве фамилије из оближње Милентије. Прођосмо и поред ње.

Готово хајдучки упадамо у бруски Дом културе, а тамо све неки фини свет, одмах нуде кафу и оно… да не буде гологлава. Скупља се полако свита сликара и песника да обиђе тај чудесни простор. Стиже и стари пријатељ Рака Јеличић, све и свја у култури ове бајне подкопаоничке вароши. Фанатични историчар овог краја, објавио гомилу књига, и два чувена тома „Бруских трагова“, позамашних књижурина сачуваног блага. Ових дана му је промоција трећег наставка од отприлике 1200 страна. По логици ствари започиње беседу о историји Козника, а ми добро начуљисмо уши.

Дакле, град на готово 1000 метара сагради крајем 14. века господар Радич Поступовић, великаш најпре Кнеза Лазара, а након њега и Деспота Стефана Лазаревића. Са њега је контролисан огроман простор са кога је евентуално могла да припрети каква непријатељска невоља ка Крушевцу. У народу је још остао упамћен као Рајко од Расине, али и Облачић Раде. Кад се разљути звали су га и Облачина.

Кад изађосмо а Батином ауту једна патика издувана. Замислите да су издржале гуме без проблема све до Бруса, а онда је једна тихо издахнула. Још једно мало чудо. Трпамо се у четири општинска xипа и правац узвишење. Константно и то малте не готово по козјим стазама. Срећа да се небо смиловало, кад киша падне још више излоче стазу. Пролазимо задње, готово надреално село, израсло на стрмој падини, дивног имена Град и стижемо… у подножје готово нестварног здања, опкољеног једино небом. Сликари већ заузимају бусије, поглед пуца на непрегледан низ планинских венаца Жељина и Копаоника. Јасно се виде чувено Седло и Митрово поље, у рајској долини. Са супротне стране као змија тече Расина, а тамо у даљини, као какав успавани џин простро се у подневном дремежу Јастребац. Упознајемо госпођу Миру Јанковић - Крисман из Криве Реке, која већ деценијама живи и ради као кардиолог у Сан Франциску. Сликање јој је главна духовна храна. Пољански је изабрао баш одличну тачку, на брду равно наспрам утврђења. Маки одабра клупицу под крошњом дрвета. Ту је и „млади револвераш„ из Бруса, 18-то годишњи ликовни таленат Богоје Бојовић, опасан правим редеником четкица. Моја стара пријатељица из Бруса Мира Гашић и својевремено крушевачка средњошколка Весна Стојановић, иначе такође Брусјанка, већ годинама срећно удомљена у Солуну, одабрале су ипак чисту природу као мотив за свој игроказ по платну. Срба и Живадинка Чајић на благом узвишењу, Милка Гочманац испод великог жбуна.

А онда више нема уздржавања, ми беспослени, Веља, Бата и ја - јуришамо на тврђаву, баш са путне стране. Како би другачије по оним страшним гудурама? Констатујемо да је постојао добро озидан пут, опасан зидинама, као и читаво подграђе, које се пружа до саме заравни. Одмах испод зидина, кажу постојала је и црква. Чим се улети у двориште право напред су остаци коњушнице, док је десно кула за осматрање и у њеном подножју четири озидана бунара у која се сливала кишница. Та вода је чувана за црне дане, за времена опсада. Лево - две големе куле, једна са продужетком читавог зида. Пошто је тврђава грађена на каменитом врху претпоставља се да су становници града претежно ходали по дрвеним платформама које су биле начињене између приземља и спрата утврде. Да, а зашто баш Козник? По једнима јер су градитељи морали козе да прежу како би допремили камен до циља, по другима - козе нису довољно јаке за такве подухвате. Са њега поглед најлепши, осети се човек као господар огромног пространства. Веле да је то био веома посећиван двор, да су великаши како из земље тако и читаве Еуропе долазили на чувене ловове и забаве.

Доле нас чека необичан призор, пристижу људи из оближњех села на пикник. Свети Пантелејмон је па се они тако одвајкада скупљају под Козником. Ту је и продавац луша. Веља џентлменски купује 10 розикастих слатких штапића и дели их учесницима колоније. Касније пристиже и неизбежни Рака, те доајен крушевачког и бруског новинарства Горан Минић. Са нама ће касније и који стих да размени, уз добро домаће бело вино. Поменуше уз трпезу, добронамерно, и министра Илића који би могао да се некако заинтересује за обнову овог величанственог средњевековног града.

Само да је бољег пута и мало добре воље… био би ово још један рај на земљи.

Иван Ст. Ризингер