Evropa u mom dvorištu IV

RAKIJA

Piše: Nenad Krstić

Od pre nekoliko godina pečem rakiju zajedno sa jednim prijateljem, na njegovom imanju, negde u dubini istočne Srbije. Čista šljiva, bez grama šećera. Prošle godine sam unapredio proces proizvodnje tako što sam kupio novo hrastovo bure, nadam se prvo od brojnih koje ću narednih godina da nabavim i smestim u svoj budući podrum pića

Volim da imam dobru rakiju u kući pa kada dodju gosti da imam šta da poslužim, da se ne obrukam sa nekom brljom. Takodje, volim da kada mi dodje momenat da se počastim, najčešće pre ručka, sa čašicom, možda dve, ali da bude vrhunska rakija. Pa još moja…

Veliku ljubav gaji naš čovek prema rakiji. Svi se makar pomalo razumeju, ako ne u proizvodnju, ono bar u potrošnju. Mnogo je i onih čija ljubav je postala hronična, čak toliko da treba da je podele sa nekim ko se stručno (medicinski) razume u problematiku. Izdržala je ta viševekovna ljubav razne flertove i prevare sa drugim žestokim pićima, od kojih je naš kruševački vinjak dugo bio najveća opasnost. Bilo je tu raznih vodki, viskija, konjaka, rumova, tekila, džinova, svega, ali je domaća rakija do danas ostala to što jeste .

Kada veliku ideju evropskih integracija spustite negde u Srbiju, prvo pitanje koje ćete dobiti od naših ljudi uglavnom je vezano za rakiju – da li će moći i dalje da je prave, da li će moći da je prodaju, itd. Na kraju će odgovori na ova pitanja u vezi rakije dobrim delom oblikovati stav prosečnog čoveka prema dilemi – da li Srbija treba da udje u Evropsku uniju ili ne? Manje je važno to što će za ovu oblast biti usvojena pravila koja bi trebalo da važe za sve koji prave rakiju, koji bi tih pravila trebalo da se pridržavaju pa onda ne bi morali da se za svaku flašu rakije, koju dobijemo ili hoćemo da kupimo, raspitujemo za sastav i poreklo – ko je pravio, od čega je pravio, da li je čista ili je dodat šećer, ako jeste koliko, pravo ispitivanje, kao da prosimo mladu.

Treba imati u vidu da evropski propisi u ovoj oblasti važe samo za uvoz ili izvoz robe preko državnih granica. Kakvu će rakiju ’’made in Serbia’’ moći da piju gradjani Srbije odlučiće naša država i naši propisi, koji će važiti za naše proizvodjače i naše potrošače. Ukoliko neko bude želeo da izveze rakiju iz Srbije u bilo koju državu Evropske unije, ili obratno, tada će morati da se pridržava propisa te iste Evropske unije u kojoj ćemo mi valjda biti, ne baš za dve do dve i po godine, ali jednog dana, možda.